16 mar Promena

Uh, promena. Nisam je ni bila svesna, sve dok me pre neko veče nije pogledao čudan lik iz ogledala. Kad kažem čudan, ne mislim na čudne jezive tipove iz američkih filmova, već nekako samo čudno.. Poznat mi je taj lik. Imamo iste crte lica, samo je lice u ogledalu malo deblje, i ozbiljnije šta znam. Možda tako treba da se osećaš kad napuniš dvadeset… kao da ti je neko izbio sav vazduh iz stomaka i ostavio te bez ikakve zaštite na kiši. Preterujem sad. Ali ima razlike, mislim na između mojih devetnaest i dvadeset. Doselile su se neke praznine tu u mene. I čudno mi je sa njima. Ne znam šta da im radim.Već ih samo čeprkam kao kraste na kolenima.

Osećam da stavljam prizvuk neke otuđenosti u ovaj tekst, a stvarno ne želim.Čitaoče, žao mi je ako te rastužujem, nije mi to namera. Eto, jednostavno nađoh se ovde (gde mi je čini mi se lepo), ali opet nisam navikla na ovo. Ne znam šta da mislim.
Kako da ti kažem, čitaoče, šta se promenilo, kad ne znam odakle da krenem sa pričom.
Ovaj tekst je početak, zar ne? Mada uporno kružim…  previše redova se nakupilo i nikako da ti kažem šta je to drugačije. Pa,evo…Ja sam drugačija! Ja nisam više ista! Ja sam se promenila! Možda sam odrasla, možda sam se smanjila. Možda sam nešto što sam uvek htela da budem. Možda nisam ništa… I plašim se, čitaoče… kraja i početka, i budućnosti, šta će prošlost da mi uradi. Koliko će dugo da tiho tapka za mnom?
Ali dragidruže, (sad smo već drugovi,  jer upravo jako smotano, otkrih deo sebe tebi, i delić moje duše će biti sa tobom barem do kraja teksta). Dragi druže, mala prošla ja, i velika buduća ja, ići ćemo zajedno, ruku pod ruku. One su ja, šta god ljudi rekli. Koračaćemo zajedno, u nepoznato u promene, čeprkaćemo zajedno kraste na kolenima. Ostajaćemo zajedno bez vazduha u plućima… dragi druže… I smejaćemo se, smejaćemo se smogu novembra, toj divnoj studeni Ii mrazu marta, i onoj prevrućoj nesanici avgusta. Pićemo zajedno vreo čaj, i ispeći ćemo nepca. Zajedno, dragi čitaoče…
Jer sama ne mogu, preteško je. Kad si sam ponekad ume da zabol ikad dišeš. A, dragi druže, znaš kako ume da boli.

Primeti, nemi beli druže, da ti nisam rekla šta se primenilo.

Primeti da nije ni bitno.

Da, promena uvek traje.Okrenućeš se. Ugledati se s leđa. Bićeš to ti, stari druže. Baš onakav kakvim se pamtiš.

Autorka: Vera Bajić

Izvor fotografija: pinterest.com

(Priča „Promena“ izdvojena je na konkursu „Promena“).