12 nov Prohtelo mi se da pišem o smrti

Dragi dnevniče,

S poštovanjem ti se obraćam, jer tražim na zajam neke odgovore!

U poslednje vreme ne umem da čitam.

Koliko to dana imam u životu? Hej, čuješ li me, koliko to stvarno dana imam u životu, dragi dnevniče?

Pokvario se sat na Trgu. Napolju trče neka deca dok učitelj viče zbog kašnjenja.

Ja kad sam bila mala nisam umela da gledam na sat. Imali smo igračke. Nije nam bilo važno vreme.

Ne vredi.. Nema tog sunca koje će te opravdati pred strogim poretkom.

Stiže te! Kad-tad.

Radio, ne radio, sviraju ti balade.

Onaj stari bi rekao „gasi te žalopojke, k´o da mi je malo moje muke“.

Sećaš se onog mladića koji je istetovirao omiljenu igračku? On se jedini spasao.

Našao mir u pokretu.

Vidi nas.

Tehnološki višak – omiljena reč u nas.

Šta je to? Je l´ to neki deo od kompjutera.

Šalim se, šta ti je? I vrapci znaju da samo čovek može biti višak.

Stari mi jednom rekao:

„Ovaj svet bi bio tužan bez tebe“.

Da, stari, samo bi meni bilo lakše..

U Kinoteci smo gledali „Kazablanku“ i trudili se da uhvatimosamo pogrešno upamćene rečenice.

Možda je Sem ipak najveći lik.Nije lako uveseliti prognane.

Gle, opet radi sat.

Je l´ se neko poigrava sa nama?

Stari se smejao:

„Ovaj grad samo čeka da pogrešiš. Nek svira ponovo Sem“.

Na kraju ulice još stoji ona rupa.Valjda je to simbol vremena.

Budi stalno na oprezu.Ne znaš u koji ćeš zjap da se survaš.

Ja posle da te vadim?Što ne gledaš?

K´o da mi je malo moje muke.

Oni tamo, vidiš, ne mogu da imaju dece.A oni drugi ne mogu da ih se reše.

Kako je svet nesavršen.

Ako ti ne da da držiš,da ti da vidiš.

Treba da ojačaš.

A muka je najbolja učiteljica.

Nema veze šta ću večeras da napišem.Pričaćemo o ovome opet za dvadeset godina.

Eno! Stao je sat. Zovite nekog!

Gde da zaglavim u ovom trenutku?

Baš sad kad treba da počne repriza „Boljeg života“.

Nešto se mislim..

Svi se vešto pretvaramo ovih dana.

Komšija viče da noću ne može da spava od mog psa. Dobro, vaspitaću je da ne laje.

Neću u stvari. Njoj je to u prirodi.

Šta je s nama? I sa našim danima?

Oni tamo broje novce, ljude, rate za kredit…

Hej, ljudi, ja bih samo da izbrojim svoje DANE? Ko će da mi odveže ruke?

Eto tako, dragi dnevniče…

Hoćeš da ti pričam kako zamišljam raj?

Miloš i ja..

(Kako koji Miloš?! Pa moj brat, već sam ti to pričala.)

Imamo opet sedam godina. Idemo negde zajedno. Sinoć se odlučilo: deca idu na ekskurziju. Idemo mi tako i ne znamo kad ćemo se vratiti. Ne znamo, eto…

Ne umemo da gledamo na sat.

Autorka: Marija Čalić

Fotografije: weheartit.com