25 jun PROGRES

Živeo je život kakav su nam neki skoro obećavali. Dosadan bez većih stresova. Rad na železnici kao otpravnik vozova omogućio mu je sve što je imao u životu. Sagradio je dve kuće, finansijski pomogao gradnju treće, i školovao kćerke. Radni vek na terenu duži od 40 godina završio je uz osmeh koji ga nije napuštao dugo. Podigao je poslednju platu i otišao kući. Na ulazu u malo dvorište dočekali su ga unuci. Srećan zbog vremena koje će provoditi sa njima lagano se privikavao na penzionerske dane. Prvu penziju donese mu poštar njemu bliskih godina. Za par trenutaka hrpa novca ispuni manji sto ispred letnje kujne. Sakupi i položi ga u onu pletenu torbu u kojoj je godinama na terenu nosio hranu. Torbu stavi oko ramena, unuke uhvati za ruke i odvede pravo u robnu kuću u centru grada. Obećao je da će im od prve penzije kupiti šta god im padne na pamet. Stariji je poželeo veliku biciklu BMX koju je video na TV-u. Baš takvu su pronašli. Velika cena ne pokoleba dedu da ispuni svoje obećanje. Na putu do kuće torba sa novcem bila je osetno lakša. Nije mario. Gledajući kako se unuci vozaju biciklom tamo-amo po neasfaltiranoj ulici hvaleći se kako im je deda kupio nije imalo cenu. Pretekli novac sakriven u platnenom sefu bio je sasvim dovoljan za njegov skroman život do sledeće isplate. Isti poštar donese istu hrpu novca koja završi u istoj torbi pridružujući se novčanicama od prošle penzije. Bilo je to pre više od dvadeset pet godina. Danas je taj deda primio penziju i celu potrošio na lekove. Danas bi taj deda bez kćerki i unuka umro gladan, jer lekovi ne drže sitost. Danas u Srbiji živi mnogo unuka koji priželjkuju živote svojih dedova. PROGRES?!

Autor: Marko Šućur

Fotografije: thefizzle.com, favim.com