27 sep PROGONJEN STRAŠNOM BUROM ZLA

Biografija Vojislava Ilića  podseća na patnje romantičarskih junaka koji su izronili iz knjiga. U večitom sukobu sa svetom, branio se pesmom.Upravo ta borba pokazala se začetkom preobražaja srpske književnosti.

Pesnik je morao postati pesnikom – Vojislavljevo odrastanje u umetničkoj oazi prestonice ogrnulo ga je posebnim sjajem. Detinjstvo je proveo u beogradskom književnom salonu, jer je kuća njegovog oca, Jovana Ilića, bila upravo to – središte svih beogradskih umetnika. Ogledajući se u razgovorima Zmaja, Jakšića, Kostića, Glišića, Lazarevića i mnogih drugih on kao da je bio predodređen da postane pesnik.

Današnjem čitaocu je jasno da je njegova poezija preokret koji je srpskoj književnosti bio neophodan. Ali malo ko zna ko je njegove stihove inspirisao.

U svoj kratak vek Vojislav je stigao da upiše tri velike ljubavi.

Prva je bila  kao i svaka prva ljubav: neshvaćena, neuzvraćena, razarajuća. Očaran beogradskom glumicom Zorkom, počeo je da niže prve ljubavne stihove. Ona je „belja od snega“, zbog nje, nemir mu „stisn’o grudi“, a srce mu „puno studi“. Zove je da mu bude zora – „ Dođi, rasturi s duše mi led – budi mi Zora, ko što i jesi, samo ti ime…“.

Ali ta zora mu nije svanula.

Lepotica Zorka probudila je Vojislavljevu strastvenu prirodu i načela njegovu dušu. I kako to ume da biva – život je bio dovoljno dug da je ovekoveči, a odveć kratak da je preboli.

„Jutros je svati uzbraše“ – tužio je Vojislav kada se Zora, „mirisna, bela ružica“ udala. Jedino je to i mogao – da pati.

Svoje ljubavne rane pokrivao je novim ljubavnim ranama. Njegovi stihovi su zanelićerku Djure Jakšića, Tijanu. Mlada i nežna prijateljica njegove sestre Milice, Tijana je sate i sate provodila u kući Ilića, i naočigled svih – zaljubili su se jedno u drugo. Ovoga puta ljubav se rascvetala i Vojislav nije „bledjan, uveo“, ali je ljubavnu sreću kvarilo neodobravanje sredine. Njegov otac bio je protiv te ljubavi, pa se mladi par tajno venčao i za prvo vreme sklonio od porodice. Bračnu sreću uvećalo je rodjenje ćerke koja je dobila ime Vojislavljeve prve ljubavi – Zorka, a kasnije i rodjenje sina Momčila. Njegovo stvaranje dobilo je krila, i tada, u sreći sa Tijanom i decom, on se popeo na vrhove srpskog pesništva da sa njih ne sidje.

Iako su njegovi bili zlatni vrhovi srpske književnosti, sa svih ostalih vrhova je ubrzo skliznuo do dna. Umire mu sin, za njim i osamnaestogodišnja Tijana, a nedugo potom i kći. Vojislavu ostaju samo „uveoci“:

Udar sudbine obišo me nije,

iz groba zaman dozivljem te ja;

 Smrću tvojom oboren mi nad …

Posle Tijane sve u Vojislavljevom životu i pesmi je sivo, tamno, sumorno. Imao je 26 godina, a smrt mu se opasno približila i nikad više nije od njega otišla. Njena znamenja uporno je vezivao u stihove, a svoje preostale godine proživeo je u jeseni.

Takva – jesenja, tmurna, neshvaćena, čudna, morala je biti i poslednja pesnikova ljubav. Desila se gde je niko nije očekivao – zaljubio se u Milevu Jakšić, Tijaninu rodjenu sestru. Sjedinila ih je nesreća koja im je slomila živote i srca. A ta ljubav koja ih je vezala bila je poput obećanja da nikada više neće biti celi.

Opkolilo ih je neodobravanje porodice, pokušaj bekstva, pa sramni povratak, isprekidane posete i iznad svega – patnja.  Tražili su se u Vojislavljevim stihovima, „progonjeni strašnom burom zla“.

Epilog tragičan – Milevina udaja, a ubrzo potom i smrt, i konačan Vojislavljev slom – zatvara se u svoju poeziju i kafanu.Odatle neće izaći ni kada se ponovo oženi Zorkom Filipović.

Bila je to još jedna Zora što je ušla u  njegov životu kom je bilo tako malo svetla.

Pet godina kasnije, u svojoj 34. godini, Vojislav je umro od tuberkuloze.

Autorka: Srbijanka Stanković

Fotografije: gdefon.ru, serbianforum.org, marija.petricevic.com