13 maj Priznanje

Memljiva soba i nečujni zvukovi, lagani, spolja, jedva dopiru. Koprcam se na neudobnoj fotelji, čije udubljenje željno iščekuje da me i u celosti proguta. Iz pomenute žablje perspektive, krajičkom oka posmatram  na pola pocepane hartije, požutele od čekanja i iskrzane od dosade. Strah i sumnja su me obuzeli dok sam ih ovlaš preletela nesigurnim pogledom. Neka ih tu, pomislih, bolje da ih ignorišem, tako ne postoje. Ovi tragovi olovke, koja i onako sivkasto piše, iščeznuće, ukoliko ih ne podebljam.

Tako ih se s ponosom odričem, a sa neizvesnošću odlažem suočavanje. Naposletku s čime bih se i suočila? Sa kompleksnom jednostavnosti? Sa nepojamnom dosadom koja ubrzo usledi, po pravilu bitisanja? Čekanje je u redu, čak i poželjno je ponekad. U mom slučaju, bez čekanja, davno bih iščezla u neki drugi svet, ili makar njegove ogranke.

Pustolovine su tu, tu negde, sivkasto obojene, ali uredno i valjano zamišljene. Koračati k njima, izazovno je, premda naporno. Lakše ih je zamisliti  nego li im se suprostaviti.

Napolju, omorina. Slatkasti zraci sunca uporno pipkaju moj prozor. Srećna postajem, jer ih prihvatam kroz staklo. Zaštićena sam i uzimam samo onu svetlost koja mi prija. U mom životu, svetlosti može biti previše, tame, nažalost, ne. Gledajući u plavo nebo, odveć stopljeno sa sivim dimom, udišem opori vazduh i hvatam inspiraciju u letu. Zalud nastaje vrcava panika, dok tražim praznu hartiju. Snalazim se. Kidam parče kartonske kutije i mahnito zapisujem: ruža, pikavac, podrum, razbacane stvari, ustajala mašta, vlažni poljubac, mikrokosmos, seks, zabluda i gordost.  Reših da im se prilagodim, te počeh osmišljavati pričicu. Podrum, valja uzeti kao prostor u kojem će odvijati priča,  a bez razbacanih stvari, ne može biti urbanog emotivnog naboja u delu. Gradskoj dami, skaradnih manira, mora biti darovana jarko crvena ruža, da joj podgreje ustajalu maštu. Njen eros na kratko će goreti u vlažnosti poljubaca smešnog muškarca, dripca koji će za  nestašni tren, strasno ostaviti pikavac kao uspomenu. Njihov mikrokosmos postaće manji i još bezazleniji nego što je na početku susreta bio.  U zabludi svojih strasti zadovoljni biće učinjenim, proživljenim, nepromišljenim. No, o seksu neće biti reči. Dovoljno je bezumno ponavljati u svakoj rečenici- seks, seks, seks, seks i mistični efekat pomućen jeftinom erotikom je postignut. Na kraju, koračaće u gordosti odeveni, plašeći se da je strgnu. Bili bi i suviše ranjivi.

Progutala me je savremena stvaralačka aždaja koja je naizgled, tako umilna i mazna.  Snishodljivo posmatrala me je iz prikrajka, dok sam ja, gordeći se, verovala da pišem plamenom istine. Razgorela se želja da ono što pišem, o čemu želim da pišem, bude jedinstveno, nepoznano ostalima, osobito čitaocima. Mudro, arhaično. Fino, pak da kida dušu i razum. Sitno se prevarih.

Zureći u reči ispisane na tvrdom kartonu, uvideh svoju slabost. Slabost prema vremenu koje me je prisvojilo. Vremenska epoha  koja je davno, rezervisala moje biće. Neosetno me je progutala poput vira koji se ni od kuda pojavljuje u mašti. Borila sam se. Verovala da se borim. No, boriti se protiv doba, kojemu pripadam, jednako je besmisleno kao boriti se protiv života.

Neću biti Tolstoj, neću biti ni Dostojevski niti Njegoš, a najmanje Crnjanski. Njihove književne gorostasi, pratiće me često. Misao njihova, moja će biti sena i osobit, svojeglavi doživljaj. Gradska dama i njene frajle će ih sanjati, no neće ih prepoznavati.

Lakomisleno bih se nasmejala ovoga časa da verujem da me promena sada dira. Bezazleno obigrava oko moje olovke, arhaičnije bih napisala pera, vrebajući da me zavede. Prećutkujem  joj da je uspela u nameri. Slađe je. Sanjalački se vraćam u svoju fotelju, da pribeležim kraj svoje prošle budućnosti nemira.

Autorka: Jelena Antić

Izvor fotografija: pinterest.com

(Priča „Priznanje“ izdvojena je na konkursu „Promena“).