PRIMER

15. јануара 2019.

Imam utisak da mi je svaka zima gora od one prethodne. Ova, 30 i neka po redu, ponovo je sa sobom donela osećaj besmisla, depresiju, pogled crknute kokoši i gomilu lekova sa trouglom na kutiji koje sam gutao.

   Rano je. Još jedna noć koju sam proveo boreći se sa svojim demonima. Kroz prozor vidim tipa koji stoji preko puta ulice. Dolazi tu povremeno kao ispomoć u jednu firmu koja pravi kutije. Došao je pre svih i čeka da neko stigne i odključa. Zavlači ruku otpozadi u pantalone. Pokušava da izvadi gaće iz dupeta. Poznat mi je taj potez, i taj izraz lica. Školski primer. Ponaša se kao da je sam. Ponaša se kao svi mi kada mislimo da smo sami i da nas niko ne gleda. Prilazi mu moja komšinica, starija, polusklerotična žena, i dobrodušno mu kaže kako je dete za primer dok ga miluje po obrazu. To priča svima. Pa i meni. Iako me je 100 puta čula kako psujem, videla kako duvam i držim glavu pijanim kurvama dok povraćaju sa terase.

   Zvuk pucanja aluminijumske folije i dodir tablete o dlan. Kao ljubavnici. Više i ne gledam, samo gutam. Brza smrt ponekad izgleda kao sedmica na lotou. Ne umem da objasnim ovo. Poznajem mnogo ljudi kojima je život pakao u odnosu na moj. Ne kisnem, ne gladujem, nisam žedan, ne smrzavam se, cipele mi nisu bušne, stanje na računu nije sjajno, ali gura se nekako, alimentacije se plaćaju.

   Otvaram prozor da provetrim sobu. Izlazim na terasu. Komšinica je i dalje tu. Uljudno se javlja. Objašnjava tipu kome se smrzlo govno i koga je apsolutno briga za to kako sam joj pomogao da ponese bakaluk iz prodavnice pre par dana. “Dete za primer”- ponavlja po ko zna koji put. Osmehujem se i posmatram kako zalazi za ćošak. Koliko god da si drugačiji, lud, blesav, nekom ćeš biti za primer. Primer kakav ne treba postati. Konačno dolaze i otvaraju firmu preko puta. Ostajem sam na terasi. Otvaram kartonsku kutiju i počinjem da hranim komšijine golubove otrovom za pacove u obliku granula…

Autor: Vojislav Vukomanović

Fotografija: weheartit.com