PRIJATELJU

Oslovljavam te tako, prijatelj sam ti. Ti meni nisi. Daleko smo. Prisustvujemo istom događanju u isto vreme, različito udaljeni od njega. Misli nam se ne dodiruju. Ne mogu više da ti objašnjavam šta si gledao na nekoj sceni i zašto si tamo bio. Tvoje neznanje nema granica. Moje znanje ima.

Vreme koje sam za tebe imala potrošio si. Uzalud. A bilo ga je. Zaboravio si se. Nisam ti ja ni majka, ni žena, ni ljubavnica. Osmišljavala sam naše poznanstvo sebe radi. Nisi razumeo. Crtala sam ti sebe, svoje misli. Podvlačila crvenom olovkom rečenice koje je trebalo da naučiš. Nisi ih zapamtio. Imaš godina više nego ja, a starija sam od tebe nekoliko života. Nemam ja ništa sa tvojim padovima. Ne umeš. Ni sa kim.

Ne mogu ni da podučim vodiča koji bi te vodio dalje, kroz tvoje neznanje. Ne poznajem one koji bi mogli da se spuste do tebe. Niko od onih koje znam ne ume merdevinama kojima bi ti trebalo da se penješ.

Nije mene mučilo naše poznanstvo. Nisam ja u njega unosila sebe. Tebe je izjedalo. Nisi znao kako da se uspneš do nekog vrha, tebi primamljivog, a ne znaš ni gde je ni kakav je. Hteo si samo napred i u vis. Ne ide to tako.

Hajdemo od početka! Nismo sazdani od iste tvari. Ne vređam te.Tvoja je možda bolja. Ne znam. Ali je verovatno lakša za migoljenje i savijanje. Ni to ne znam. Nisam probala te veštine. I neću.

Prijatelju, želim ti mnogo uspeha u daljim nastojanjima da oplemeniš svoj život. Plašim se, bićeš povređivan, pravedno. Ali ja neću biti tu da ti pomognem da trošimo moje vreme.Tako su se presekle karte kad se delilo. Mogao si i bolje da odigraš svoju partiju. Životnu ili karata, sve jedno. Trebalo je samo da upotrebiš sebe u svoju korist.

Nisam sigurna da li to nisi hteo, znao, mogao, umeo, ili si se kao uvek oslanjao na prijatelje, tvoje. Kako god.

Ja sam ti i dalje prijatelj.Ništa više neću učiniti za tebe.Ako si me razumeo, u šta sumnjam, potrudićeš se da i ti meni postaneš isto.

P.S.   Ako ti je toliko stalo do našeg poznanstva, davaću ti svakodnevno domaće zadatke. Gledaj da ih uradiš korektno. Ja ti ih neću pregledati ni korigovati. Sa srećom!

Hvala Bogu, nisam bila u pravu. Odavno tvrdim, sa potpisom i pečatom, ništa me više ne može iznenaditi. A jeste. Opet “prijatelj”.

Jutros, uz kafu, razgovaram sa nesanicom. Pravi se nevešta, kao i uvek. Stavim prst na čelo, zabodem ga u oko, progovorim u sebi. Okrećem novi list, tajno. Probleme, muke, neopreze, opreze, tuđe sujete, nadanja, očekivanja od mene, od ovog trena počeću da izluđujem sobom. Neka vide kako mi je.

Ne moraju da mi odgovore. Neće ni biti u stanju. Ako budu mogli, nek’ sa sobom porazgovaraju. Neću im pomagati dok se ne iskristališu. Ako uspeju, mogu se javiti da vidim kako ćemo. Bojim se samo da će se pogubiti po iznenadima.

Nemam više strpljenja da im crtam putokaze. Dok sam ih sebi pravila izgubila se u pesmama. Izgleda, opet ćemo SVAKO SVOJIM PUTEM, ZAJEDNO…

Autorka: Zorica Perović

Izvor fotografija: pinterest.com

Nema komentara

Sorry, the comment form is closed at this time.