06 feb Prijatelju

Prijatelju… ovih dana želim da pobegnem… da se sakrijem. Da na miru razmislim o svemu. Januar je, i svaki januar je takav za mene i u meni. Gledam u belinu napolju i u ovu ispred mene i ne znam kako, odakle da počnem… već danima počinjem. I nigde ne završavam.

Prijatelju, kada imaš nešto dobro na samom početku svog života, kada si nevešt i ne znaš šta ćeš sa svim tim, učini mi i čuvaj to jer ne znaš da li će ti se ikada više ponoviti tako lepo, iako poranilo. Pusti pravila i priče da je rano za velike reči i snove, za velike ljubavi, da će ih biti mnogo. Samo osećaj i uživaj… to je sve. Posle toga, sve će biti malo i nikakvo, slabašno i samo ćeš porediti nešto bez premca. Bez prava i smisla da porediš. Prošlost će doći da te grize svaki put kada ti sadašnjost zada udarac. I kad odrasteš, tu prvu ljubav volećeš još više, jer ćeš pamtiti samo ono lepo od nje. Vreme briše, ali briše bol. Sreća ostaje, da se nikada ne zaboravi. A kad se sreća ne zaboravi, a nema je, ona počne da boli…

Prijatelju, videsmo se ovog januara, posle čitave večnosti između nas. Znam, ni ja nisam mogao da verujem. Stajali smo i ćutali, blizina je govorila, reči nismo imali. Samo pogled i blizinu. Pružio sam joj ruku i kunem ti se tada je svet prestao da se okreće. Zemlja se zatresla. A znaš sa koliko njih sam imao mnogo više dodira… Njen stisak ruke, male i nežne, svetleo je u gustom mraku.

Zaboravio sam na sve. Ista je, kao da vreme nije ni teklo, kao da nismo živeli živote sa drugima, u drugim gradovima, kao da znam kakva je kad se probudi i krene na posao. I odjednom sam video ceo svoj život kraj nje, kao da sam bio mrtav kraj drugih. Kao da sam prespavao ove godine. Još smo oni dečak i devojčica što se krišom gledaju. Još sam onaj dečak što joj bere cveće na putu do škole, nemam trideset godina i imam još onu gustu crnu kosu koju je volela…

Ona je ista. Njen pogled mi je to šapnuo. Htela je da sakrije, ali ne može; oreol je odao. I kako je mogu zaboraviti, kada je vreme ne menja..? Kako mogu da je ne volim više, kad se nije dala poljuljati, princeza iz bajki, onih najlepših..? Ko nju može da zaboravi?

Prijatelju… pričali smo dugo, a ćutanje je govorilo više od nas. Jer nismo znali šta sa tom prošlosti. Ja sam se vratio da je pretočim u sada, a ona samo da vidi kako sam. Pa, loše sam, svo ovo vreme bez nje! I nadao sam se da će mi pomoći da budem dobro, ali… za mene, ona je prošlost, sadašnjost i budućnost. Za nju, ja sam prošlost koja se vratila da je izjeda. Nije joj svejedno, znam. Mnogo me je volela. Ali vidim da joj ova dva vremena nisu na pameti, kao meni. Samo prošlost, i tačka. Ili ipak tri, samo radi toga ko sam ja, ko sam bio u njenom životu.

Prijatelju… gde da pobegnem..? Vraćam se tamo i nema je. A ja od toga želim da pobegnem – od činjenice da je nema tamo gde sam je ostavio, a vraćam se sa nadom da ću je tamo zateći, kako me čeka da nastavimo gde smo davno stali. Pusti snovi… napustite mene, ne pustošite moj svet…
Prijatelju. Osetio sam da mi ne može reći da mi ne može uzvratiti. Za toliko sam joj drag… da ne može lako da ode. Boli je moja tuga, to je sve. Osetio sam da nije više, a uvek će biti moja princeza, koja ima drugog princa da je odvede daleko, da žive srećno do kraja života…

Ona, nekada moja sva, sada je tuđa i daleka. Boli me takva. I zato ti kažem, otvori četvore oči kad gledaš ispred sebe, da vidiš ono najbolje, jer ako zažmuriš i pustiš, kasno i bolno će biti za sve što dolaze i prolaze… Najviše za tebe, koji ostaješ. Da bereš cveće devojčici sa plavom kosom i rukama što svetle u mraku, sa oreolom umesto šnalica, i uzdasima… Jer si je pustio da odraste, daleko od tebe. A bio si njen Petar Pan.

Autorka: Aleksandra Rajić

Fotografija: favim.com