02 mar Prihvatanje beskraja

Gde su vam granice? Tamo gde rukom dosežete? Koliko puta vam je telo bilo tesno i ograničavajuće, jeste li ikada o njemu razmišljali kao o okviru? Kako ste pokušali da prevaziđete svoj fizički okvir? Hm, ne znate, niste pokušavali. Dobro. Sedite i zamislite se. Glava vam je prenatrpana? Ne možete da se fokusirate na jednu misao?
Nesklad između slobode misli i robovanja sopstvenom telu je večan. Teško je usredsrediti se na oslobađanje sebe iz granica sopstvenog tela od nereda koje stvaraju nemirne misli. One znaju da budu veoma zle. Umeju da nas vode ka ubeđenju da ne možemo, ne umemo, ne smemo, ne znamo i nećemo nikada saznati veoma vešto i perfidno. Neki su lomili zlokobna uverenja. Od njih treba učiti. Neki su bili svesni da jaka volja i čvrst cilj vodi ka nemerljivoj slobodi upoznavanja sebe, drugih; prihvatanja sebe, drugih; formiranja jasne svesti o sebi, drugima. Ljudi jake volje i čvrstog cilja bili su i biće, najbliži spoznaji sveta u kom žive, ali i nemerljivih granica univerzuma. Zar mislite da se može živeti bolje?
Dolazimo do toga da sve što spoznaja jeste, zapravo predstavlja prihvatanje. Prihvatanje i uvažavanje svega što nas bliže ili dalje okružuje, prihvatanje sličnosti, prihvatanje razlika, prihvatanje života i bića koja ga žive. Poljski književnik Stanislav Lem rekao je: „Krećemo se kroz kosmos spremni na sve. To znači na samoću, na borbu, mučeništvo i smrt. Međutim, nećemo uopšte da osvajamo kosmos, hoćemo samo da proširimo Zemlju do kosmičkih granica. Ne tražimo nikoga osim ljudi. Nisu nama potrebni svetovi, potrebno nam je ogledalo.“ I više niste sputani…

Autorka: Milana Petković

Fotografija: tumblr.com