27 nov PRIČA NOVEMBRA U ŠEST UJUTRU

Novembar u šest ujutru je buđenje sa mirisom njegovog parfema u sećanju. Novembar u šest ujutru je pretrčavanje ulice od stana do posla, po mraku, dok žmirka pospana ulična rasveta.

Novembar u šest ujutru miriše na sveže pecivo koje donosi uvek nasmejani čika u plavom odelu. Ono pecivo što diše pod prstima i čeka ispred prodavnice i pre nego što nam radno vreme počne, ono koje školarci razgrabe i pre nego što stignem da ga ispakujem u raf. Ispakujem u raf. Eto, već zvučim kao iskusna prodavačica. A radim tek mesec dana i primila sam samo jednu platu koju ne smem da načnem jer se plašim da ću je potrošiti odmah, celu. Osećam se odraslo, veliko i bitno jer me direktor naziva koleginicom, uprkos tome što me koleginice zovu “mala”.

– Radnik moj, samoupravljač, ti ćeš nas izvući iz bede. – bocka ćale, smejem se ja.

Znam koliko mu moja plata malo znači a koliko mu naspram toga moj rad znači mnogo.

– Teško mu pada da vidi kako se mučiš. – kaže mama.

– Meni bi teže padalo da me gleda kako besposličarim kod kuće. – kažem ja i pijem rum-kafu.

Svi ti ljudi, mušterije, potrošači, kupci, kako god ih nazvali… Jako čudni umeju da budu. Ne samo jednom, više puta, takav me utisak potpuno obuzeo za ovo kratko vreme.

U prodavnicu, na primer, uđu dame sa velikim poslovnim tašnama, fasciklama, kaputima i naočarima, i divno mirišu. Gospoda sa istim modnim detaljima, takođe. Mnogo ih je, a malo njih te posmatra kao čoveka. Kao živo biće. Tu je samo zid od potcenjivačkih i procenjivačkih pogleda koji kao da treba da ti kaže koliko si ispod njih na zamišljenoj hijerarhijskoj lestvici u njihovoj glavi.

Istini za pravo, ne govorim o izvanrednim ljudima maestralnih dostignuća i njihovim potcenjivačkim pogledima, mada su takvi ljudi najčešće civilizovani i zapravo jako fini. Uglavnom te procenjuju i potcenjuju oni kojima je decenija trebala da studiranje završe sa minimalnom prosečnom ocenom, oni koji su pola života parazitirali na grbači svojih roditelja, a kojima je teča iz velike uticajne firme poklonio bitno radno mesto za rođendan. Dakle, oni kojima je samo ludačka sreća pomogla da se domognu pomenute akten-tašne i zatamnjenih naočara. I tako, danas jedan takav primerak, sa koleginicom ispred kase komentariše:

– Godina na mom fakultetu koštala je dve hiljade eura, osam godina mi je trebalo da završim i cela rodbina je pomagala da platim studije, pošto su sve stipendije nameštene, kao i sve što je u ovoj državi namešteno, za tatine i mamine sinove i ćerke. Sreća pa mi je stric generalni direktor u Iks Ipsilon firmi.

A onda, dok mladi gospodin pakuje stvari u akten-tašnu, koleginica, sasvim očekivano, dobaci meni, zatrpanoj između kutija brašna tipa 400 i tipa 500:

– Cicimici, rekoše mi da si ti dobila tu stipendiju, za studije, je l’?

– Jesam. – čistim brašno sa uniforme.

– A kad to kreće? – pita ona, trepćući.

– Dogodine. – popravljam rukave.

– Pa šta radiš ovde? – zapitkuje, tobože začuđeno.

– Zarađujem. U međuvremenu. – završavam pakovanje, a ona mi namigne procenjujući reakciju čoveka koji me je umalo šutnuo maločas u prolazu. I dan tek tako postane smisleniji i lepši. Nema veze što sam do guše u brašnu i prezlama i što za sat vremena dolazi novi kamion iz magacina. Kad, nailazi i nova koleginica. Skuplja novac da upiše fakultet, pa se malo stidi što je pomoćni radnik u trgovini.

– Što se kriješ? – dobacim uz blistavi kez, tako da pola prodavnice čuje.

– Ćuti, videće me! – šapuće zgranuto a oči joj rastu u neverici.

– Nije rad za stid. Neka gledaju. Možda tako nauče da poštuju ono što imaju. – kaže starija koleginica. Ja samo klimnem glavom. Ipak sam i dalje samo “mala”. I lepo mi je tako. A veliki akten-tašna-čovek promrmlja svoje “doviđenja” i istrči bez osvrtanja, dok nas tri cvrkućemo otpozdrav za njim.

Novembar u dva popodne izgleda kao kafa, čokoladice i cigarete za kraj smene, kao nagrada za još jednu radnu pobedu i motivacija za nove. Novembar u dva popodne izgleda kao deka iz komšiluka koji me sretne i ohrabri zbog odluke da se zaposlim. Novembar u dva popodne miriše na novembar u sedam uveče, kada ću ponovo osetiti miris onog parfema, i na novembar u ponoć, kada ću zaspati da bih se probudila za sledeći novembar u šest ujutru.

Autorka: Milica Stanisavljević

Fotografije: weheartit.com