21 avg Pretku

Čita mi se neka knjiga, da lagano misli idu niz red, uspore hod i otkucaji srca umire se, kao da je san. Nedostaje mi nemo iščekivanje i topla ravnodušnost još nepročitanih strana, naslaganih u knjige na polici do. Namerno su tihe, blago začikuju a znaju – sad ne mogu da ih imam u rukama.

Miris požutelih lista između starih korica šušti u sećanju, al ne mogu. Znam. Još su ih, pre mene, drugi čitali, nad njima zastajali, ćutali ali sumnjam da su ovako čeznuli. Uspravne ili ne, kriju svet, vojske između redova- jedan jedini podvučen red i neugledna mrlja od mastila privukla mi pažnju. Otkrila mi je pretka- da li je slutio da će u ruke potomka dopasti…?

Tako se sada znamo, od tada. I moje oči prate ga istim stazama idući. Crnim, od mastila. A mislila sam da nema veza koje mogu povezati njegovo tad i moje – sad. Neslućeno.

Rečenica* je otkrila srž, put koji sobom potvrdio je težinu nastalog udesa, a moja radoznalost, prateći trag mastila, samo tako, lako, došla je do njega. Pored listova, fleke od mastila, kapale su suze pronađenog unučeta.

I niz nije stao, kad se knjiga zatvorila, kad su se oči sklopile, da daju odmora; kad je mrak savladao dan večni i borbu. Korenje je ostalo, i žile izbijaju i bore se- Da l bi se radovao tome? I čitam, i verujem, i borim se, s knjigama na grudima, s olovkom u rukama. Moji koraci zaglušiće tišinu godina, znaćeš – još žive, nisu zalud tvoji redovi.

* Iz Hajneovog pisma Farnhagenu fon Enze: „Što sam se negda latio oružja, prisilila me je tuđa poruga, drsko razmetanje poreklom- u mojoj kolevci je već bio naznačen moj životni put.“
Franc Mering, Hajnrih Hajne, štamparija Kultura, Beograd, 1947.

Autorka: Dragana Smiljanić

Fotografije: favim.com