16 feb Prekid misli… samo…

Dugo se nisu sreli, niti čuli jedno o drugom. On je o njoj znao samo ono što su ga misli učile; ona o njemu samo ono što je u duši skrivala.

Sedela je pored jezera kad je ugledao njenu dugu neposlušnu smeđu kosu i njen melanholični pogled. Nemo je seo pored nje, bez reči, kao i uvek. Ćutolog po opredeljenju. Zaustila je da nešto kaže. „Čekam te sutra u našem vrtu”, rekao je i otišao. Zbunjenost je zamenila olakšanje. Reči, uostalom, nekada ne znače ništa. Bar je to znala.

Sedeo je u vrtu, pokušavajući da sastavi delove pocepane fotografije…

Njegova priča:

Ukoliko spojim ovu slagalicu, hoću li spojiti naša srca? Ako je ovako nestrpljivo čekam dok me još vuče za sobom inat, kako će biti kada sve sem ljubavi nestane?

Da li sam našao sve delove slagalice ili su ponos i gordost sakrili koji komadić?  U njenim je očima požar, ali šta mari, kad je drugačiju ne bih mogao voleti.

Ako ne spalim sve tragove naših grešaka, izgubiću je, a ne mogu ni tren više bez njene ruke u svojoj.

Kad bih mogao jednim dodirom i jednim pogledom da pred nju stavim sve osećaje, nemire i čežnje, da li bi me opet pogledala kao onih dana kad ništa sem nas nije postojalo, kad se meni obećala i kada sam se ja njoj obećao? Kad bi mogla da oseti da je sva ta ljubomora što me je obuzela samo strah od toga da jednog jutra neću videti njene usnule oči dok joj čuvam snove.

Jesam li se prekasno oslobodio onih svojih detinjarija koje me od nje odvajaju? Ni metar od mene nije, ali kao da nikad dalja nije bila. Samo mali pokret njenih stopala i… samo je moja! Nikad je iz sebe neću pustiti!

Prekid misli… samo osećaji…

Njena priča:

Osmeh na njegovom licu skoro sam zaboravila, a sada kao da  ničega drugog među nama nikada nije bilo – ni prekora, ni besa, ni ponosa, ni nepoverenja…

Sve smo uspomene uništili u onim trenucima u kojima bi gordost i nemoć ovladale nama. Ali, nije dao da sve nestane. Na fotografiji su sve rane koje smo sebi zadali, hoćemo li ih zaceliti? Nepomičan je njegov pogled, ali reči nema. Kao i uvek, ne mogu čitati između redova, kad ništa ne govori. Ali, da li dobro čitam iz pogleda?

Opet me ljutnja obuzima, ali možda iz straha da ne primeti da ništa osim želje da budem njegova u meni više ne postoji. Uvek se tako branim od svojih osećanja – samo ga drsko od sebe odgurnem.

Spalili smo uspomene, ali je spalio i naše greške. Sve u meni vrišti i gura me ka njemu – njegova ruka na mom obrazu, usne toliko blizu da ih osećam. U glavi smišljam izgovor i izgovaram ga…

U njegovom pogledu nedvosmisleno vidim bol, kao da je od mene jedan korak dalje, pomera svoje prste, ne menja izraz lica. Misli u sebi, znam: „Ja sam svoje učinio. Na redu je ona. Samo pokret njenog malog stopala…”

U meni hiljadu plima i oseka, ali sve me vuku u njegov zagrljaj. Šta drugo kad… njegova sam…

Prekid misli…samo dodiri…

Autorka: Margarita Begemot

Fotografije: tumblr.com