11 feb PRE KRAJA

Kako to misliš – zašto sam otišao pre kraja?

Zar moram da ti objašnjavam šta bi se posle desilo? Posle, kad se sve završi. Svi ovi ljudi koje vidiš ovde, svi oni koji stoje gotovo nepomično i gledaju u istu stvar, u isto malo, svakodnevno čudo, svi koji su na par trenutaka, samo danas, samo u ovaj sat, rešili da na lica okače blažene osmehe i ofarbaju oči u crveno i zlatno, svi oni će nastaviti da nezainteresovano marširaju kroz veče, prateći iste staze koje su prethodnih večeri utabali. I već pre nego što spuste prvi korak na zemlju počeće da govore. I već tada će sve ovo otići bestraga.

Počeće tako što će neko od njih, neko ko nikad nije sam, zvezda večeri, duša zabave, da, baš on će početi tako što će na neku od svojih mreža zalepiti sliku koju je uhvatio u trenutku inspiracije i usput je prokomentarisati. Ukoliko je pomalo zaljubljen, u nekog drugog hoću da kažem, možda će ispod slike staviti najljubavnije stihove iz trenutno najpopularnijeg hita. Ukoliko, pak, nije, možda će zalepiti neki suvišni i suvi komentar: „Zalazak sunca“, „Sumrak u Parizu“, „Prolazi još jedan dan“, „Ne znam zašto, ali osećam se setno“. Onda će se preko te iste mreže proliti talas uzdaha, pa zatim i dizanja palca nagore. Neka živi! Neka fotografiše! Neka piše! Može mu se, prosečno je lep i nije siromašan.

Onda će se javiti i oni koji su ubeđeni da imaju pametnija posla nego da fotografišu zalaske sunca ili, još gore, komentarišu fotografije drugih ljudi, pa će se postarati da činjenicu kako imaju pametnija posla od toga svakako i pomenu.

Parovi koji se budu tu našli, primorani unutrašnjim porivima i iznenadnim nestankom izvora toplote, uguraće jedni drugima glave pod vratove, u kapute, pod mišice, kao napušteni mačići. A onda će šaputati, šaputati, šaputati reči koje niko zapravo neće moći da čuje. Ni oni sami ih neće čuti, jer oni ni ne pričaju da bi se čuli. Oni pričaju da bi uverili sebe da nisu sami i da mogu svojim kvalitetima da zahvale na tome.

Stariji će se setiti stotine drugih baš takvih situacija iz svog života, koje su ipak bile lepše, jer oni nisu bili stari. Proškrgutaće nešto svojim protezama, pa možda pustiti i koju suzu za svojim sretnim godinama.

Deca će tražiti da ih podignu na ramena jer su već izmorena od celog popodneva provedenog napolju.

Psi će zalajati jer je došao njihov sat.

A onda, sasvim nenadano, iz mase će se čuti glas nekog ekologa –  po opredeljenju, ne obavezno po profesiji –  koji će zavapiti nad zagađenjem kome se ljudi ignorantski dive.  Jer to su sve štetne čestice ugljenika, ili čega sličnog, koje svojim zlokobnim plutanjem u vazduhu prelamaju svetlost i stvaraju te otrovne boje! Njihovi domišljati prijatelji će se dosetiti da se treba boriti za pravo Sunca da sija svojom prirodnom svetlošću. Međutim, kako ti prijatelji duboko veruju da je priroda samo još jedan od društvenih konstrukata, njihova kampanja će se pretvoriti u borbu za to da Sunce sija i zalazi tačno onako kako ono želi, da svojim postojanjem izrazi sopstveni identitet. Nakon što se saglase oko toga da je i identitet samo konstrukt, u glas će povikati: “Ja sam Sunce!”, pa će tako upasti u čudnovati istorijski paradoks. Kako bi im pomogli da se iz njega izvuku, njihovi poznanici će dobaciti za njima – “Ja sam Mesec!”, “Ja sam Zvezda!”, “Ja sam kometa!”, “Ja sam Elst-Pizaro!”. Sasvim nezasluženo, svi ovi entuzijasti završiće na vestima u 8, na nacionalnoj televiziji, a sutradan će se jutarnji programi raznih radio stanica grabiti oko njih, i dati im priliku da kažu sve što su ikada hteli reći, a niko nije hteo da ih čuje. I sve će to stvoriti tako fascinantne društvene promene i ponašanja, da će grupe, ekipe i timovi naučnika godinama potom moći da istražuju taj fenomen i pišu studije o njemu. Ako se kockice sklope, možda se tog materijala dohvati neki dobar pisac, te napiše nešto zapravo čitljivo o samom događaju. A kad do toga dođe, lavina će već biti potpuno nezaustavljiva. Filmovi, bisoskopi, posteri, majice, šolje, čokolade i kupaći kostimi…

A, ne. Neka, hvala. Ja taj film radije ne bih gledao.

Nadam se da ti je sada jasnije zašto sam otišao ranije, dok su svet i grad još uvek bili savršeno tihi i zadivljeni prizorom. Zašto sam ga pustio da zađe na miru, bez reči.

Autor: Milan Vukašinović

Fotografije: Milan Vukašinović, pinterest.com