16 nov Pre ciroze

Granulo je sunce, prvi put nakon više od dva meseca. Zemun je bio lep. Uvek je bio lep, ali pod suncem je bio jasniji. Ko će razumeti onu silnu maglu?
Neki stariji lokalci, od nekih osamnaest godina, tvrdili su da im sunce pokrene lavinu potrebe za pivom. Ja to nisam razumeo. Probao sam ga jednom i bilo je suviše gorko. Uzeli su gajbu piva, njih nekoliko, i pili. Preko radija su slušali muziku i izgledali su kao budale. Ja sam sa Nenadom sedeo na klupi i čekao da se nešto desi. Čudilo me je to što i tim starijim momcima pred očima postoji isto što i meni, ali oni su srećni, i to zbog tog pića. Pitao sam se da li taj alkohol menja sliku i od nje konstruiše remek-delo.

„Šta misliš, Nenade, da li je njima mnogo lepše nego nama?“
„Nije, zašto bi bilo?“
„Pa, pogledaj ih. Smeju se, pevaju, potpuno su spokojni.“
„Nisu, nego su pijani, sve je to racionalno, znaš.“
„Šta je tu racionalno, zaboga? Pa tu je sve bez logike. Pogledaj ih, ništa se ne dešava, a oni slave kao da im je momačko veče ili tako nešto. Nenade, razmisli malo.“
„Razmišljam ja, zato ti i kažem da je na ovom svetu sve racionalno. Život je kao šah…“
„Ti si mnogo opterećen, znaš? Mogao bi malo da izađeš iz uloge konja i topa.“
„Ti si, bre, konj. Ja bar znam da razmišljam. Ti samo kukaš i fantaziraš. Kao da nikada nisi video da se neko naroljao, pa se veseli. Hajde, Sergej, odrasti.“
„Ti si idiot. Ja samo hoću da ti kažem kako je život čudan. Sedimo na istom mestu, dišemo isti vazduh, a nije nam isto kao i njima.“
„Jer smo mali i nismo pijani. Prosto kao pasulj.“
„Razmišljaj dublje, idiote.“
„Ćuti, Sergej, pametniji si kada ćutiš.“

Ne znam zašto mi je on bio najbolji drugar, nikada mi to neće biti jasno. Ništa me pod milim bogom nije razumeo. Svakome je jasno da su oni pijani, ali moje pitanje se odnosilo na naš pogled na svet. Hteo sam da mu kažem da je sve u glavi i da mi, u stvari, nemamo pojma ni o čemu. Nismo u mogućnosti ni da kontrolišemo sopstveni mozak, a kamoli da razumemo neke dublje stvari. Uvek sam osećao da sam zreliji od svoje generacije, to nije bilo normalno koliko niko od njih ne razmišlja mozgom. Na kraju sam se ja osećao odbačenim zbog tih budala.

„Ma ti mene ništa ne razumeš, tupsone. Ne mogu ti objasniti koliko si sada plitak, i koliki si ti u stvari klinac!“
„Kao da te ne primećujem.“
„Kao da si idiot, nerviraš me, kao i svi vi. Ne razumete da samo razmišljam o stvarima iz više uglova, jebala te racionalnost.“
„Tako mlad, a već psuješ, au…“
„Tako mlad, a već si glup. U stvari, to nema veze sa godinama, zauvek ćeš ostati mediokritet.“
„Opa, mediokritet, naučio si novu reč, svaka čast, tupsone.“
„Ti si tupson…“

Pevali su na sav glas neku pesmu „Azre“. Bili su to, očigledno, neki pametni momci. Nisu slušali narodnjake ili tako nešto.

„Znaš šta, Nenade, ja ću da im priđem. Ti si nepodnošljiv, hoću da ih upoznam.“
„Zašto hoćeš da ih upoznaš?
„Zato što slušaju ’Azru’. Da li si ikada čuo za taj bend?“
„Ne…“
„Pa, mogao sam i da pretpostavim. Verovatno slušaš Daru Bubamaru, i te stvari. Žao mi te je, Nenade. Ako ikada budeš želeo da postaneš veliki, slušaj ’Azru’… I gledaj sad ovo.“

Ustao sam sa klupe i krenuo ka tim pametnim prosvećenim mladim ljudima. Svakim korakom bliže njima, osećao sam se prosvetljenijim i većim. Kao da je moje odrastanje dalo gas, ubacilo u petu brzinu i odlučilo da nema povratka nazad. Šta će mi klinačko doba, šta će mi prve ljubavi, šta će mi ljudi od kojih ne mogu da naučim ništa novo? Prisetio sam se ujaka Gojka i shvatio da bi i on isto napravio. Kao da sam uspeo da shvatim zašto je tako jadan i neshvaćen. Korak po korak i postajao sam Gojko Jovanović. Oprostićeš mi, ujače, sigurno ćeš mi oprostiti, jer veliki si čovek, izvini na svakoj gruboj reči koju sam ti uputio. Ja sam bio samo mali, plitki grešnik koji nije znao da prepozna dobro u čoveku. Nisam, u stvari, znao ni da prepoznam čoveka, a kamoli dobro u njemu. Nadam se da ćeš jednog dana biti ponosan na mene. Jer ja neću biti isti kao svi, ja neću biti zaboravljen i neopažen, biću veliki, i govoriće o meni u udžbenicima. Smatraće me velikim… Jako bitna istorijska ličnost, to je sigurno. Korak po korak i već sam postajao deo istorije.

Približio sam im se, i kada sam bio na samo desetak metara od njih, zastao sam. Šta ako me ni oni ne prihvate, šta ako i njima budem suvišan? Te misli su me tako opsele da sam poželeo da se nađem u svojoj sobi, u krevetu, ušuškan i spokojan. Nagle promene raspoloženja… Mora da je to zbog toga što sam Blizanac u horoskopu, i to dupli. Rekli su mi da to ima veze sa tim.
Postali su strašni, postali su nedodirljivi. Demoni su pili i ispuštali monstruozne zvukove. To niko ne bi razumeo, niko se ne bi osetio spokojnim.
Onda me je jedan od njih ugledao.

„Ej, vidi ovog malog što nas gleda, e… Da nećeš pivo, možda?“

Prasnuli su u smeh. Onda se neki, čini se, vođa bande oglasio.

„Dođi, dečko, je l’ ti treba neka pomoć?“
Za trenutak sam pomislio da ne žele da mi naude. Video sam u tom momku anđela čuvara.
„Ma, ništa, ja samo… Samo sam hteo da vam kažem da je super što slušate ’Azru’ i sve. I ja ih volim, pa se začudim kad čujem to, nema veze, samo vi uživajte, idem ja sad.“
„Ej, ej, ej, gde ćeš, čoveče, dođi!“, obratio mi se moj anđeo čuvar.
„Sada ćeš da sedneš sa nama i da se upoznaš, ako slušaš ’Azru’, onda si jedan od nas, je l’ tako, momci?“
Tiho su se svi nasmejali, a jedan od njih dobacio je: „Ne seri, Todiću…“

Nisam imao izbora, morao sam da im se pridružim. Okrenuo sam se na trenutak i Nenada nije bilo, verovatno je otišao kući.
Seo sam na zidić, sam, kraj njega, i stidljivo sam gledao u pod. Ne znam zašto sam sebe morao da eksponiram toliko. Glupa naivčino…
„Momak, odakle si ti?“, upitao me je jedan od njih.
„Odavde, iz ove tu zgrade“, pokazao sam prstom na nju.
„Pa iz ’belaća’, tako i reci, naš si čovek.“
„Nisam znao da se ove zgrade zovu tako, prvi put čujem.“, odgovorio sam.
„Pa, je l’ imaš ti uši, sunce ti poljubim? Pazi ti njega, ne čuje, ej? Ne čuje, gluvi mali… Mali… Kako se zoveš?“
„Zovem se Sergej“, kao iz topa sam odgovorio.
„Lepo ime, bratić… Rusko, naše…“
„Pa nije naše, nego rusko“, uskočio je treći lik.
„To ti je sve isti kurac, pravoslavna smo braća.“
„Nismo, ja imam svoju braću od majke, to su samo neki nepoznati ljudi, znaš…“
„Dosta, dosta, prestanite, idioti!“, oglasio se taj Todić.

Očigledno nisu bili homogeni, očigledno su bili samo prisiljeni da se druže, jer ih je Zemun spojio. Isti grad koji je spojio ujaka i mene. Ni mi nismo homogeni, pa se sada i razumemo. Možda je tako i sa ovim krelcima, ko će ga znati?
Počelo je sa radija da odzvanja svašta. Od seljane, do čistog rokenrola. Oni se, u stvari, nisu ni obazirali na žanr. Oni su prosto hteli da se napiju, i to je sve. Još jedna loša procena usijanog mladog kvazizrelog uma. Prepelice, Prepelice…

„Mali, hoćeš malo da cirneš?“
„Neću! Bože me sačuvaj…“
„Zašto nećeš? Koliko imaš godina?“
„Jedanaest.“
„Uuu… Pa ja sam tada već znao da popijem čašicu-dve piva, ništa ti neće škoditi.“
„Ne, ne želim stvarno…“

Svi su uglas krenuli da skandiraju: Pij, pij, pij, pij!
U meni je proradio bes. Hteo sam da stvorim neko vatreno oružje u svojim rukama. Ne bih pucao u njih, već u vazduh, samo da ih rasteram, podrazumeva se. Oni su bili obični primitivci, a ja nezrelo dete, koje nema odbrambeni mehanizam.

Nakon nekoliko trenutaka plastična čaša piva, sa puno pene na vrhu iste, našla se u nežnim dečjim rukama. Eto… Prepelice, uspeo si, propićeš se… Kakva bruka za tako veliku lozu. Moji će me se odreći i poslati u internat. Veliki su snovi uzalud sanjani, veliki se mozak uzalud brusio, to je to. Propast i posrnuće mladog čoveka, deteta kojem nije dozvoljeno da bude dete. Kakva tragedija, kakva neispričana priča! Pa gde su nebesa da pomognu, gde su večni zaštitnici, roditelji, prijatelji? Čija je ovo greška, ko je tu umešao prste? Upitajte decu koja čekaju da budu rođena, i reći će vam da ne žele isto, zbog ovakvih kao što sam ja.
Ispio sam gutljaj piva, i osetio gorčinu najbolesnijeg želuca. Samo što mi suze nisu krenule niz lice od tog odvratnog osećaja.
Oni me više i nisu primećivali, oni su pili, oni su pevali. Nenad je bio u pravu. Oni su samo pijani i to je to. A taj koš na kome sam proveo toliko vremena, smejao mi se isto. I njega sam razočarao. Bivši sportista, vellika nada svetske košarke odala se porocima. Proključalo je u meni… Stisnuo sam onu čašu piva i iz sve snage je bacio na pod. Ustao sam i počeo nasilnički da je gazim i gazim i gazim… Sve svoje bolove i neuzvraćene udarce iskalio sam na tom komadu plastike. Setio sam se idiota koji su šutirali Astora i svetio sam se. Mogao sam da osetim koliko ih to boli, koliko urliču, mole za milost, a veliki Sergej Prepelica ne popušta, već nastavlja da se iživljava.
„Ovaj mali je prso… Gledaj budalu…“
I počeli su svi da se smeju i skandiraju: „Ne raspravljaj se sa njim, nabodi ga, nabodi ga, nabodi gaa!“
„Nije fer, ovo nije normalno… Moram da idem kući.“
„Ma radi šta hoćeš, boli nas kurac…“, oglasio se Todić.

Hodao sam prema zgradi i osetio sam da mi je srce preskočilo. Tako snažno i uznemirujuće. Uplašio sam se, ali me je tešilo to što sam popio gutljaj piva i verovatno srce nije dobro reagovalo na tu činjenicu. Sreća pa nisam popio više…
Duvao sam u prazno, ne bih li izbacio iz sebe sva ta alkoholna isparenja, da me moji ne bi provalili. Duvao sam i duvao…
Bespotrebne, dokone prepreke do savršenstva, to je to. Sprečavaju nas da dostignemo visine kojima krstare orlovi, zato smo Prepelice. Svašta mi se motalo po glavi, čak i Milica Gerić, koja bi verovatno osudila moje prvo pijanstvo. U isto vreme sam shvatio da do sutra, kada je budem video u školi, neće biti smrada piva. Neće ona ni znati šta njen nesuđeni suprug radi. Ako se to može nazvati neverstvom, onda je ona bezbrižna žena. Kamo sreće da sve muževe grize savest kao mene.
Trebala mi je potvrda da sam još dete, zato sam otišao kući, pustio kasetu „Kralja lavova“, i sanjao o nekada nevinom dečaku, to jest o sebi.

Autor: Milan Mažibrada

Fotografija: tumblr.com