07 jan PRAZNICI NAM STIŽU

       Dvadeset minuta mi je trebalo da se popenjem na krov. Pijan sam kao čep, al reko ajd’ da ispoštujem proceduru. Ove moderne kuće, nemaš bre zašta ni da se u’vatiš. Još mi samo treba da se uključi neki moderan haj tek alarm, da vlasnik kuće izleti napolje i smakne me puškom kao pticu. Brrr, hladno je. 31.decembar, -10. Pada neki buđavi sneg. Praznična atmosfera svuda okolo. Ali neko mora i da radi. Nije to toliko loš posao. Radi se jednom godišnje, plaćeno socijalno, penziono, odmor. Dobiješ listu sa svojim reonom i kreneš. Ostalim danima u godini ladiš, piješ pivo, jedeš pečenje, gledaš Argetinsku ligu, malo osluškuješ želje i čestitke. I planiraš. To je uglavnom to. Ja sam deda mraz. Da, deda mraz. Nije zajebancija, majke mi. To što ste vi matori konji mislili da deda mraz ne postoji, žao mi je. Mi se jednostavno mnogo dobro krijemo. Želimo da o nama i dalje kruži samo mit. Delimo igračke, poklone, paketiće i ostale zajebancije. Ponekad nas neko ugleda u gluvo doba noći, neko nestašno dete ili pripiti slavljenik koji nije mogao čekati red ispred wc-a nego je istrčao da se potpiše u snegu ispred kuće. Deca su obično srećna kada nas ugledaju. Anđeli mali, smeju se. Pokažemo im prstom da ćute, zazvečimo poklonima, i uglavnom budu dobra. Mada, ima slučajeva kada počnu sa urlanjem i plakanjem pa zapreti opasnost od otkrivanja. Sve su to rizici posla. Tada na scenu stupa čuveni deda mrazov šamar. Od njega udareni piša u gaće do trinaeste godine, ima noćne more, a svake sledeće nove se pokriva čaršavom preko glave i cvili u ćošku sobe. Šta da se radi, nesrećan slučaj. Što se matoraca tiče, kada nas ugledaju, to pripisuju velikoj količini alkohola i droge i brzo zaboravljaju. Ali da se vratimo mi poslu.

Pokušavam naći dimnjak. Aha, eno ga sa druge strane. Ajd’ da obavimo i to. Ne mogu da verujem! Zazidan! Kreten ga je ladno zazidao! Sada se svi greju na gas i struju. Jebeš pucketanje drveta i romantiku. Dobro, da se ne lažemo, ionako sa ovolikom stomačinom ne bih mogao da siđem niz njega. Ni ovu džinovsku kesu ne bih progurao. Jebiga, imao sam lepu oficijelnu deda mrazovsku torbu, ali sam upao u neke kockarske dugove pa sam je jednom cigi na buvljaku uvalio za dobre repa. Kaže, dobra mu je kad švercuje stvari iz Pazara. Imao sam i novu čistu uniformu, ali sam i nju prokockao u onom prokletom kolu kada je real izgubio na svom iz keca u dvojku. Posle sam preradio neki badem mantil. Nije loše ispalo, mada zna odozdo da povuče cug. Irvasa odavno nema. Prošle godine parkirao sam se pored klanice, reko da se olakšam na brzaka, stislo me, i dok sam se vratio, oni nestadoše. Sve je spalo na moja pleća. Dolaskom svetske ekonomske krize otpustio sam i patuljke. Najpre sam se konsultovao sa deda mrazovskim esnafom. Složili su se naravno. Nije ni njima lako. Naš esnaf se odvojio od ostatka sveta. Nismo hteli da prodamo lik deda mraza amerikancima za reklamu za koka kolu. Jebiga, kad’ smo budale. Ovi ostali su se debelo oparili. Hteli smo da uložimo žalbu, ali kada smo videli da protivničku stranu brani Borivoje Borović, odustali smo. Što se patuljaka tiče, tiho su se povukli u carstvo tezgi i švercovanih parfema. Oni manje snalažljivi okrenuli su se prosjačenju i predstavljaju se kao romska deca zaostala u razvoju. Nema šta, zajebano vreme za deda mrazove na Balkanu. Pa i moja žena, baba mrazica, koja je celog života uživala, latila se posla. Prodaje igračke kod kineza u bloku 70. Ja nekada zakinem poneku igračku, dam njoj da uvalja u radnji. Svaki dinar dobro dođe. Treba prehraniti familiju.

02:20. Kasno je. Ajde da probam na nekom prozoru. Da mi bude mirna savest. Zaključano. Deca spavaju. U dnevnoj sobi bebi siterka duva džoint sa dečkom. To me podseti, poneo sam i ja jedan. Pa pobogu, praznik je. Mora čovek malo da se opusti. Khm,khm, dobar! Nemam više živaca. Žao mi je deco. Ko je dobio poklon, dobio. Ko nije, dogodine. Prevrnuo sam džepove. 520 dinara. Taman. Mislim da onaj bistro na autobuskoj još uvek radi. Pršti pršti bela staza…

Autor: Vojislav Vukomanović

Fotografija: