21 dec Prazna priča

Sve bi bilo lakše kad bismo u sebi ugušili ono što nas koči i sputava u stvarima koje jako, jako želimo, a uporno se ubeđujemo da to nije tako. I da ako treba da bude, da će biti i da će se desiti, eto, samo od sebe. Kada bismo ugušili taj zaseban život u sebi, tog zlog patuljka koji nam stalno suflira kako nešto ne može, nije u redu, ne treba tako, nije istina… Samo kada bismo ugušili to nešto što nam, ironično, ne da da dišemo.

Sve bi bilo mnogo lakše kada bismo se oslobodili strahova, onih nerealnih i još više onih realnih. Zaboravili na prolaznost i stavili pun fokus na življenje u datom trenutku, datog nam vremena na ovom svetu. Ne opterećujuci se što će i on prebrzo proći. Maleni trenuci sazdani od različitih slika, zvukova, maštanja, obećanja, zanesenosti, oduševljenja… Kad bismo samo mogli svaki od njih da operišemo od te majušne pulsirajuće čestice straha, sve bi bilo mnogo lakše. Kada ne bismo plakali zato što će ti trenuci svakako proći, već se radovali tome što nam se uopšte dešavaju.

Sve bi bilo lakše kada bismo malo spustili gard. Kad ne bismo prelazili granicu ponosa koja je deli sa prepotentnošću. Kada nam ne bi na pamet padalo da se zapravo radi o tome da određena situacija sa mnogo potencijala zapravo treba da ostane propuštena prilika. Kada se ne bismo uvek utrkivali u tome ko će da bude korak ispred onog drugog. Kad bi nam se samo kazalo kada je pravo vreme da prestanemo sa igrom i spustimo maske. Kada nas, opet, taj isti strah ne bi paralisao usled scene u glavi kada smo potpuno goli i transparentni pred onim drugim. Onim pred kojim nam svakako kolena klecaju, čak i kad smo zakopčani do grla, među gomilama papira i kafe i razmenjujemo idejna rešenja za neke stvari koje će na kraju biti mnogo veće od nas dvoje, a tako nije trebalo da bude.

Koliko bi sve bilo lakše kad bi reči koje toliko volim samo na kratko utihnule i kad bi na scenu stupila ta prosvetljujuća tišina i na osnovu brzine otkucaja srca i ritma disanja bih mogla savršeno dobro da shvatimo da l’ nas radi hemija.

Kada bismo spavali jedno kraj drugog kao zamene za neku laku drogu, sedativ, nešto za smirenje i isterivanje tog šugavog straha koji nas svaki put unezveri i poraste jos malo više.

Kada bismo shvatili da smo možda baš mi podudarni delovi tog nekog zasebnog sveta koji se neumorno traže i da ne treba da ljutimo višu silu zbog toga što to stalno kuliramo. Da treba pustiti film da se razvija sam do određenog trenutka, nakon čega ćemo eto, jebiga, ipak morati malo da se potrudimo. Da istreniramo hrabrost i stanemo u mestu. Jedno naspram drugog, bez pravljenja iskoraka i vraćanja unazad. Da malo utihnemo. Da uspostavimo kontakt kako treba. Da se povežemo. Da se zajedno malo tresemo od straha, dok se sam ne pretvori u treperenje od te hemije za koju znamo da postoji. Pa da se večito zadužimo osmesima i zagrljajima. Svakojakim poljupcima. Da jedno drugo možemo da rasplačemo jedino golicanjem.

Da oživimo tu priču koju već znaju svi. Tvoj ker, psihijatar, kelner iza šanka svakog četvrtka. Moji prijatelji, kolege, mama, svi koji me čitaju.

Koliko bi samo tako sve bilo mnogo lakše. Kada bi se ova prazna priča napunila rečima koje ćemo zajedno da živimo. Onako kako treba. Ti i ja.

Autorka: Sara Savčić

Fotografija: favim.com