11 jun Prava princeza

13:45h

Ugledala sam princezu! Pravu! U centru Kruševca, blizu crkve. Upakovali su je u starinski spaček. Upakovala se u crveni osmeh, najduže trepavice i čipku koja šuška. Delilo nas je staklo, ali ja sam znala da je to ona i da je prava.

15:10h

Sala je dekorisana u retro stilu. Prava princeza je plesala sa svojom polovinom. Retro stil je postao totalno nevažan naspram usklađenih pokreta te dve polovine.

Kroz glavu mi prolazi čitava ekipa stručnjaka za srodne duše. Platon se osmehuje. Glavom, naročito bradom.

Kroz glavu mi prolazi istraživanje na koje sam slučajno naletela na internetu – da se pored ljudi, koze i psi takođe mogu zaljubiti.

15:15h

Jedne od drugarica mi kaže: “Šta ti je sudbina, ceo život joj je bio ispred nosa. Danas su srećni i venčavaju se.” Kažem joj da zato verujem u bajke. Da ljubav uvek pobedi cinizam i hejt.

15:25

Osećam kako me prožima pesma uz koju plešu. Ljubavna pesma. Osećam kako ta pesma prožima salu, vazduh, prostor, čitav grad. Možda je to prožimanje toliko jako, jer sam sama. Možda, jer mi je falila ljubav. Ta bol je bila jača od one koje su prouzrokovale visoke potpetice, za koje majka kaže da su boje “slonove kosti”, a ne bež. Da postoji razlika. Da je trik u nijansama. Uostalom, to je trik i za život. Fora je u razlikovanju boja od nijansi.

18:10h

– Lepotice, jesi li za ples?

– Nisam.

– Ovaj… primetio sam da nisi zauzeta, pa rekoh da te pitam.

– Nisi lepo primetio. Zazuzeta sam, vidiš da jedem pečenje.

– Očekivao sam neki romantičniji odgovor, s obzirom na tekstove koje pišeš.

– Ne mogu da budem romantična dok jedem.

– Dobra si sa rečima, stvarno. Ovo mi je najoriginalnije odbijanje.

– Hvala na komplimentu.

– A, da te pitam nešto, ti ljudi u tvojim tekstovima, oni stvarno postoje?

– Živi su, zdravi i postoje van tekstova.

– Aham, pa lepo. Možda treba malo da oladiš, počeće muškarci da te se boje.

– Da me se boje? Zašto?

– Pa… zbog tvojih tekstova. Kad ih staviš u priču i to…

– Meni onda takvi ne trebaju.

Prošla je ponoć.

Iz taksija izlazim bosa i nasmejana. Možda je zbog alkohola. Možda zato što sam maltretirala taksistu da mi peva i da me vozi, jer mi se ne udaje kuma svakog dana. Možda zato što sam videla princezu. Pravu. I ljubav. Pravu. A da nisam opet romantizovala stvari i tripovala bajku.

Bacam se u krevet i krećem da ga zamišljam.

Kaže kako mu ne smeta što ti neki tekstovi nisu nastali zbog njega. Kaže da me se ne boji. I onda me zagrli. I ako me nikada pre toga nije video, niti ja njega. Tačno znam kako grli. I kakve su mu oči i osmeh.

Pa šta ako nismo iz istog grada?

Dok on meni da znak, možda izmisle neki teleport.

A, baš bi bilo lepo da mi da neki znak. I da ume da pleše uz onu ljubavnu pesmu. I da nije sve to oko njega samo u mojoj glavi. I da nije zbog tone pročitanih bajki. I zbog princeze. Prave. Koju sam ugledala tog dana.

Autorka: Tijana Banović

Fotografija: weheartit.com