07 maj Poželjenje

Legenda kaže da postoje ona prolećna jutra, kada je samo otvaranje očiju i miris zelenila koje niče iz asfalta – dovoljno za sreću. Duško Radović –  da je dovoljno da se probudite u Beogradu. O motivacionim priručnicima i filmovima bolje da ne govorim. Mislim da ih pišu ljudi koji nose ružičaste „lenonke“, opasno su navučeni na opijate, a u ušima im konstantno odzvanja ambijentalna muzika.

6:23 h

Budi me ker svojim arlaukanjem. Fino mu objašnjavam da u proleće Sunce ranije izlazi i da to ne znači da moramo odmah u park. I da prava deca nekada ostaju kod kuće da se igraju, iako je lep dan. Nakon ovog informativnog razgovora, usledio je moj okret na drugu stranu. Pokušavam ponovo da zaspim. Nakon pola sata, tišina mi postaje sumnjiva.

6:53h

Otvorila sam oči.

Shvatam da je trideset minuta dovoljno da se: ker ispiški po tek opranom prekrivaču, da omlati još jedan brushalter sa sušilice za veš, da izgrize dršku od zogera, da raskomada pertle sa starki, da neko vreme provede u kanti za otpatke (tek toliko da upije sve miomirise) i da se na kraju balade uredno zavuče ispod kreveta. Da se razumemo, tu se sklonio da bi se odmorio od haranja. Reči poput: „kriv sam“ i „žao mi je“ još uvek nije naučio.

7:15h

Usledio je drugi informativni razgovor u kom mu objašnjavam da ćemo da odemo po nove pertle. Posle toga će teti Kineskinji morati sam da objasni da nam treba drška za zoger. Da do kraja meseca zaboravi na dimljene nogice i ostale poslastice. Da mu se loše piše, ukoliko me ovako „obučenu bezveze“ vidi onaj slatki tip u parku.

8:11h

Obavili smo šoping. Teta Kinskinja je rekla „ti ima dobla pas“.

8:26h

Sedim na klupi sa drškom od zogera. Obučena sam bezveze. Radoje trčkara.

8: 45h

– Ehej, poranili ste ovog jutra! Čujem da su podočnjaci u kombinaciji sa crvenom drškom, totalni hit sezone.

– Zamolila bih ironiju u tvom glasu da ostavi na miru moje fešn krikove!

– Baš se raduješ što me vidiš.

– Samo što nemam kiseli kez, da to i dokažem.

– Dobro, evo da pređemo na vedrije teme. Jesi li napisala novi tekst za četvrtak?

– Nisam.

– Uh, znači i nije toliko vedro… Ček, šta ti radi simpatija?

– Ćuti.

– Kako ćuti?

– Ćuti o onome o čemu treba da priča, a brblja o svemu ostalom.

– Šta planiraš?

– Da iznajmim neki fensi ćilim i da nas katapultiram u detinjstvo.

– Znači, ništa od egzotike i nekih Tahitija i Dominikana? Što baš u detinjstvo?

– Zato što je tad bre, sve bilo lako. Imaš simpatiju kao gospodin čovek. Ne postavljaš nebulozna pitanja. Ne razmišljaš. Jednostavno staneš ispred nje i kažeš joj da ti se sviđa. I bude vam lepo. Kao kad si na pijaci. Ili pokupiš robu ili se okreneš i počeneš da tražiš novu tezgu.

– Ne treba tebi ćilim. Treba ti želja.

– Gde da nađem želju?

– Ne znam, snađi se. Uzgred, moj Atos analno zadovoljava pudlicu. Ukoliko ne urgiram, dobićemo mutante. Gledamo se ovih dana. Budi dobra!

Namignuo je. Onako šmekerski.

9:23h

Radoje odmara pored mene na klupi. Odlučujem da poslušam savet slatkog tipa. Osvrćem se oko sebe. Vidim da me niko ne gleda. Ubrala sam maslačak. Zatvaram oči i zamišljam želje. Ipak je to maslačak, imam pravo na više želja. A i proleće može malo da me časti.

Želim… želim da otvorim prozor i da shvatim da je napolju Pariz. Da umem da sklopim boje ujutru. Da umem da se sklopim sa njim i bojama. Da se ne pretvorim u stihove iz Lakine pesme kad ga vidim. Da mu pokažem to moje „poželjenje“. Da prestanem da ga sanjam golog.

I veliku kantu u koju Radoje neće moći da uleti.

Realno, dosta je.

Autorka: Tijana Banović

Fotografija: Dejan Pavlović