05 sep Poučna priča

Pričam ti priču.

Sreten Simić je vozio beogradske tramvaje 27 godina. Svačega se u svom radnom veku nagledao. Ali nikad nije bio srećan.

Njegova „dvojka, obnevidela od neprestanog kruženja” kao da se poigrala sa njim. Od neprestanog kruženja dovela ga je do kruženja koje prestaje.

U petak uveče, kada su ga kolege ispratile iz poslednje smene, krenuo je pešice do svog stana.

Ne zna kako je stigao na onaj proplanak. Ali kada je osetio treperenje u grudima, shvatio je da je stigao. Nisu mu više trebali putokazi i kompasi. Setio se.

– Ne trebaju ti neke velike škole da bi razumeo reku, rekla mu je Sofija kad su raskinuli.

– Zabole me za tvoju reku, rekao joj je i sišao sa brda.

Otad je živeo u podnožju. Oženio se prosečnom ženom koju je voleo prosečnom ljubavlju. Radio je prosečan posao i primao prosečnu platu.

Sa rekom i Sofijom nikad više nije razgovarao.

Ipak, odlazak u penziju proslavio je na tom brdu. Sa paklom cigareta i rekom.

Hteo je još jednom u životu da bude iznad.

Marija Simić (rođena Jocić) je spremala špagete za večeru svakog drugog petka u mesecu. Sa mlevenim mesom i kečapom. I tako 27 godina.

Bila je to prosečna večera za prosečan bračni par. Ali je Marija znala da i prosečna večera može da zadovolji njihove prosečne apetite.

Negde između dinstanja luka i dodavanja sosa u meso setila bi se rodnog sela i Janka.

– Nije do tebe, do mene je. Moram u Beograd da potražim svoju sreću, rekla mu je.

Želela je bolji život. Želela je da bude iznad.

Jedino iznad što je dobila bilo je potkrovlje u kom svakog drugog petka u mesecu sprema špagete za večeru.

* * *

– Dobro, kontam da je Marija ušla u Sretenov tramvaj. I gde je tu srećan kraj?

– Nema ga.

– Kakva je to priča bez sreće?

– Poučna.

– I nije ti neka priča. Više volim srećne priče.

– Onda pazi u koji tramvaj ćeš da uđeš.

– I to je sva filozofija?

– Pa, da. Ne trebaju ti velike škole da bi razumeo reku.

Autorka: Srbijanka Stanković

Izvor fotografija: pinterest.com