14 jan Poslednje oči kojima sam videla tebe

Čekaću te na mostovima koji nikada nisu preplivali Savu ili Dunav ili bilo koju drugu reku. Čekaću te govoreći više jezika od kojih mi nijedan, već dugo unazad, ne pomaže. Čekaću te gubeći pogled nošen isticanjem reke – reke koja me vraća – reke koja sve odneće. Čekaću te – manje zbog reči više zbog odstojanja. Nikad odmahnula sećanjima. Čekaću te bez prekog osvrtanja. Suštinski odbegla i sama od svega zbog čega te čekam. U plahim haljinama mraka. U očima okupanim vodom. Očima koje te videle dugo nisu. Uz činjenicu da te jednakog, kao u poslednjim očima kojima sam te videla, više nikad ugledati neću.

Čekaću te pod mostovima koji ne postoje ni zbog Dunava ni zbog Save. Pod mostovima koji nikada nisu preplivali nijednu reku. Ne pitavši više da li premošćuju ili vežu. Čekaću te na obalama od oseke obolelima – gubeći dane niz kovitlava proticanja vode, bez prekog obaziranja na to da li nadolaziš. Čekaću te pod podmlađenim mesecom skinulim se u mraku vode – večno vrebajući zvezde padalice od kojih svaka zna tvoje ime. Sa željom koja je uvek ista – nezavisna od vode koja nikad nije. Sa željom koja će i sama postati drukša nevažno sasvim što je čekanju verna.

Čekaću te. Manje sigurna da možda nećeš doći više u to da te ne čekam jednakog kakav ćeš stići.

Jer sve je voda. Voda koja nikad nije ista pa i kad večno nosi imena Save, Morave.

Čekaću te izmenjena svime zbog čega te čekam. I ta želja više neće biti ista – možda izmenjena time što ne dolaziš, možda nepromenjena time što nećeš doći.

Jer tu pod mostovima – gde letnja sunca zbrajaju ljude, a zima neprisutnošću izjeda, tu su nam ginule sene – bačene da ih ja čekam. Tu smo stajali nasuprot proticanjima. Tu i nismo ostali jer voda, voda nikad nije ista, svejedno što večno podnosi ista imena.

Tu pod mostovima.

Čekaću te.

Čekaću te zbog jednog osmeha kojim se osmehnula dugo nisam. Čekaću te očima prozirnim kojima sam te poslednji put videla. Govoreći mnoštvo jezika od kojih mi nijedan nije pomogao. Čekaću te rukama koje podržavaju tvoje forme – koje možda više i nisu podudarne s tvojim telom; zbog čekanja, zbog isticanja.

Čekaću te odvikla od ljudi. Prigušenog disanja.

Ne. Ne pričam sa sobom sama. Govorim sećanjima.

Čekaću te nikad uplašena time da uzalud sam čekala.

Izgovoriću tvoje ime…

I zaigraćeš strujanjem reke roneći mostove kojima je sasvim nevažno koliko ću još da čekam; trošeći moja tla do poslednje mrve zemlje – mrve na kojoj ću ostati jer još mogu da čekam.

Čekaću te pod mostovima koji nikada nisu preplivali nijednu reku, poslednjim očima kojima sam te videla – znajući da nećeš doći, ako dođeš, isti.

Jer sve je voda. Isticanje.

A, u vodama je… uvek kiša.

Autorka: Elena Ederlezi

Fotografija: favim.com