05 jan Poseta inspiracije

Sutra je ispit. Treba da učim. A ja opet imam nalet inspiracije.

To je uvek tako.

Inspiracija je sebična. Ona nikad ne pita da li može da svrati. Ona jednostavno vikne „Stigla sam!“, kao da je to od presudne važnosti za mene. I ma koliko da je ignorišem, ona pojača muziku do kraja i tu je kraj svakom pokušaju edukacije.

I Milan opet zarlauče u mojoj glavi „Idemooo“.

Tako mi se sad sve za ispit izmešalo.

Učim gramatiku.

Jebi ga, ja sam izabrala apstraktnu nauku za svoj životni poziv. Svi se nešto bunili. Prehrambeno pitanje svetlelo je crvenom lampicom na listi pitanja koja su svi postavljali, treba da shvatim, za moje dobro.

Dobro, bre, ljudi, snaći ću se. Ako je Andreas Sam danas ručao krompir, i ja ću. On me uvek lepo ugosti. Ne brinite vi za mene.

Vi izgleda nikad niste čitali kad mislite da su knjige hrana za dušu. Vešte varalice. One se hrane tuđom dušom. Ja sam tako svoju rasula po raznim stranama, kao što neko na listovima ostavi otiske umazanih prstiju.

Opet ta inspiracija! Dobro, bre, dokle više?

Nemilosrdna gospo što ste mi oteli gomilu mog vremena i otkinuli parče duha radi sopstvene zabave, ja sad spremam ispit iz gramatike i nije red da me opet izaziva Andreas Sam i da me mami najrazličitijim senzacionalnim trikovima. Recite mu da ja sad moram malo da se bavim činjenicama, a ne apstrakcijama kojima se ne zna ni svrha ni uzrok.

Kažem, samo da je oteram. Zna i ona šta mi je Andreas Sam.

A i čitala je ponešto. Svakako je upornija nego ledi Magbet.

I kaže:

Ta tvoja gramatika je puka apstrakcija. Nema to veze sa činjenicama. Evo vidiš…

Ja se još uvek smeškam ubeđena da ću je pokositi protivnapadom čim završi svoju iscrpljujuću tiradu. Ali ona nastavi:

Evo vidiš. Tamo kažu da misaone imenice označavaju nešto što se da osetiti, ne može se videti. U teoriji, na primer, misaona imenica je strah.

Ali u praksi nije tako. Možeš, ne samo da ga vidiš, gotovo i da ga opipaš u drhtaju napuštene dece.

Ali zato, u praksi, ovoj našoj, možda nije svuda tako, misaona imenica ti dođe posao. Pa možeš da napraviš i novu kategoriju, nek se zove hipermisaona imenica – posao u struci.

Misaona imenica ti dođe i besplatno obrazovanje.

Lekar.

Profesor.

Roditelj.

Da ne nabrajam.

Kad smo kod nabrajanja, u toj tvojoj bogomdanoj teoriji brojevi su redni, osnovni i još neki. U praksi imaš broj neuspelih pokušaja, promašenih života, ranjenih, stradalih, ostavljenih i onih bez igde ikoga. Samih i suvišnih.

A i čovek ti sad dođe broj, a ne imenica. Kakva crna imenica.

O glagolima i da ti ne pričam. Potvrdan oblik glagola postao je izmišljeni konstrukt. U praksi imaš samo odrične oblike. Ne radim. Ne učim. Ne živim. A i ne živi mi se.

Pridevi su čist arhaizam. Koriste ih samo one starice što već dvadeset godina robijaju na uslovnoj i za to primaju nekakvu odštetu koja se zove penzija, a koju mogu da okače mačku o rep, pa valjda zato sve i imaju mačke (muškog ili ženskog roda, to će već tvoja gramatika da utvrdi). E vidiš, one ti dođu kao beskrajni rečnik prideva kojim se koriste kad god neko prođe ulicom. Ali ne samo to, nego su i neprocenjivi trezor priloških odredbi

za vreme (kada je prošao),

uzrok (zašto je prošao)

i mesto (gde je krenuo).

To ti je gramatika u praksi.

Zamenice.

Kad dođeš do zamenica, sve pada u vodu.

Shvatiš da je čovek, između ostalog i zamenica. I sad ne znaš kud ćeš. On je zamenljiv, menja se, menja propuštene prilike, zamenjuje se boljom ponudom…

I broj je. To smo već utvrdili. Ako mi ne veruješ, lepo novine u ruke.

I glagol je. Čovek je postao mehanizam. Znači, on više ne predstavlja nekakvo, kakvo god, biološko biće, nego radnju.

Za čoveka nema odgovarajućeg  prideva, pa ne znam šta sa tim.

Zato ti lepo ostavi tu knjigu iz gramatike, zove te Andreas Sam da razgovarate o životu.

I kad ja konačno prestanem da se odupirem navali inspiracije, sklopim knjigu i kažem „ajde kad si navalila, šta ćemo sad“, ona se umota u svoje šalove i ode.

Nije lako sa inspiracijom.

Autorka: Marija Čalić

Fotografije: pinterest.com, weheartit.com