05 avg Portret umetnika u mladosti

Sedim sama u beogradskom pabu i gledam okolo ne bih li našla inspiraciju u nekome. Ne ide mi pisanje ovih dana. Neću da baljezgam, ni život mi ne ide ovih dana.
„Mlada si, tvoje vreme dolazi.“ Da li vreme nosi zvono oko vrata, da čujem da je došlo? Da li vreme ima ruke da pokuca? Ili je to samo subjektivan osećaj? Ako jeste, osećaji me ovih dana zaobilaze, ali vreme ne. Vreme prolazi.
Dok razmišljam o toj rečenici, vreme i dalje prolazi, ljudi u pabu dolaze i odlaze – sve više mi liče na vozove, a pab postaje železnička stanica. Zašto ja ne ulazim ni u jedan voz? Jesu li moji vozovi prošli?
Čekam inspiraciju, ali taj voz kasni. Ili nije ni krenuo. Ili je polazak ukinut. Ko će ga znati?
O čemu razmišlja umetnik u mladosti? Kada je tačno umetnik mlad? Koliko traje ta mladost? Je li umetnik zapravo jedna večnost samo za sebe?
Pokušavam da opišem sebe u par rečenica. Gošća paba sa kriglom piva ispred sebe i cigaretom, do pola dogorelom, u ruci koja piskara nešto u smešnoj beležnici, jeftinoj i otrcanoj, ali punoj novih ideja koje vrede više od nje.
Ne ide mi ni to. Opet. U krug. Ne umem da opišem sebe. Ni danas nema portreta umetnika u mladosti od mene, mada ću se zadovoljiti i potvrdom da i nisam neki umetnik.

Autorka: Marija Jovanović

Fotografija: tumblr.com