Porazi

7. mart 2018.

Ovo su momenti kada u sebi jecam, a kada nikoga nema da me čuje. Nikog da razume. Momenti kada želim da iskočim iz svoje kože i kada mi inspiracija proradi i nestane u minuti. Momenti u kojima ne volim sebe. I jesen. Ta tako meni neodređena jesen. I jesenja depresija koja proradi sa prvim naletom vetra i požutelim listom. Jesen, kada mi je neprijatno u svojoj koži, napolju je hladno i sunca nema. Kiša i sivilo. Odvratno sivilo koje isisava raspoloženje. U jesen kada počinju sve odluke, i kada još uvek samo prevrćem i razvrstavam obaveze i zadatke u glavi. Jesen u kojoj se trudim da budem organizovanija, vrednija, upornija. Jesen, kada je svaka reč u komparativu. More me stari neuspesi i tonem, ne uspevam. Tako mi očajnički treba uspeh, neki najmanji pomak. Tako me mori moja prosečnost i neprestano neuspevanje.

poraz.ana.vucak.blacksheep.rs

More me misli i trenutne situacije, nekreativnost i nedostatak inspiracije. Nedostatak inicijative, bezvolja i sumornost, sve se to javlja u jesen, sve sam to ja. Unutrašnja, poražavajuća ja, koja se boji, koja je tužna bez ikakvog nerešivog razloga, ja koju najviše mrzim, ona ja koja mi je najveći neprijatelj, i tu takvu sebe ne uspevam da oteram, uvek nađe svoj put nazad. I tako se nas dve borimo. Suprotstavljamo evo godinama već. A ona najviše voli da broji moje poraze, da se priseća mojih padova i da kao razočarani ideal oštrim, prezrivim pogledom ne pušta to da prođe. Tu  je i stoji, kao podsetnik, zatvori me u sebe i muči me danima, ugasi mi volju, i budi mi najgoru verziju mene, i guši. A nemam glas da viknem, ni reči da izgovorim. Na kraju mi hladno govori da je gotovo, i da sam kriva sama. Nekad se smiluje i šapne mi idemo dalje, tapšući me po leđima. I konačno ode. Ali kao da se svaki put vraća sve ljuća i sve ogorčenija, i opet iznova kreće da broji svaki moj neuspeh. I borba ponovo kreće.

Autorka: Ana Vučak

Fotografija: weheartit.com