10 nov Polutiha uspavanka

Koračala je kroz život na oštrim vrhovima baletskih cipelica. Njeni pokreti bili su strast, bili su snaga, spokoj i nemir, nesklad i red, bili su savršenstvo. Njena slika krasila je zidove i njeno ime odzvanjalo je po holovima i provlačilo se kroz usta i uši, lepršajući poput jata leptira. Njena pojava odisala je smirenošću i spokojstvom, prkosom i elegancijom osobe koja je živela u senci reflektorskih svetla.
Njen osmeh bio je primamljiv, reči slatke poput meda, a njena gordost letela je slobodna.

Kako li se samo našla ovde?

Noć se prikrala kada je otvorila oči, i nebo se u daljini spustilo nisko, stapajući zvezde sa svetlima udaljenog grada.

Ona je provela život u pokretu. Navikla je na kotrljanje točkova i poskakivanje vozila. Dok je gledala u zamračene daljine, slike su pristizale jedna za drugom; sterilna soba, dirke klavira i dugi beli prsti, popločani pusti hodnici i zidovi od kojih bi smeh odjekivao, da ga je bilo. Ako bi je pitali, imala je srećno detinjstvo. Prešla je tri kontinenta pre desete godine, i njen sladak znoj prosuo se s jednog kraja sveta na drugi. Njeni dani bili su prošarani ratnim zvukovima molskih lestvica, strogim taktiranjem bezbroj tonova. Kako je starila, sve ređe se budila zbog zvuka tankog pruta.

Negde oko ponoći, kada je autobus već odmakao i pravi sjaj je ispunio nebo, pitala se zašto nikada nije videla zvezdu padalicu. Farovi su bojili put pred njima, znoj debelog čoveka pored nje parao joj je nozdrve, a sat u njenoj glavi udarao je glasnije iz trena u tren.

Pitala se da li i on posmatra ovo nebo. Nada li se i on nekoj zalutaloj zvezdi, ili je negde unutra, i greje promrzle šake na šolji kafe crne poput daljine? Pretpostavila je da je ovo drugo. Takvi kao on nisu imali vremena da zastanu i pogledaju naviše. Imali su živote.

Otac joj je uvek govorio da leđa mora držati pravo, glavu visoko i pogled gore. „Ne gledaj im stopala, devojčice,“ govorio je. „Isprsi sei pogledaj ih pravo u oči! Oni su ti koji su nedostojni, pokaži im gde pripadaju! Pogledom!“ Mračno se nasmešila. Kakva je samo budala bio…

Bilo bi pomalo ironično da nije bilo tužno; njen otac je uvek bio u pravu, čak i kada nije. Propovedao je nadmoć, i nije prihvatao ništa osim potpunog komformizma. Tek sada, shvatila je koliko je samo jadan bio.

Uskoro su se ravnice povukle i ustupile mesto šiljatim krovovima kuća. Čak i u kasne sate, svetla su gorela u varošima, poput nekoliko stotina svetionika koji je dozivaju kroz noć.

A ona? Ona se nalazila na brodu koji nije plovio ka luci. Sekao je talase života, epizodu po epizodu, i sa sećanjima ljuštio je i njenu kožu, njene misli, osećanja i volju. Znala je da je odavno prestala da bude čovek. Postala je gordost, i postala je strah.

Ta osećanja vodila su je i pratila poput punog meseca, a slike su prolazile pred njenim očima poput pejzaža. Sterilna soba. Beli prsti na belim dirkama. Beli dred, levo i desno, levo i desno. Ljudi u crnom, griva crvene, čupave kose koja nestaje kroz vrata voza, crna lica iza kruga svetlosti koja ispunjavaju bezdan ispred nje.

Prijateljica joj je jednom rekla da je život skok. Udahneš duboko, potrčiš, i onda… Gde li je ona sada? Da li se krije iza belih ograda, iza fasada i beskonačnosti?

Sada je već prešla u kotline. Autobus je pratio mirnu reku, koja je šaputala sama sebi, mirno hitajući ka svojoj Ofeliji.

Mrzela je tu reku. Mrzela je neizbežnost stvarnosti, mrzelaje svakodnevnost i nesvakidašnjost, i mrzela je to što joj ne može izmeniti tok. Volela je da drži sve konce. Bila je tek marioneta.
Sa radija su stidljivo dopirali zvuci Mediterana. Debeli čovek do nje mirno je hrkao. Želela je da ga raspori, želela viski s ledom, želela je da je napolju i da trči kroz travu, da posmatra zvezde i traži onu jednu koju joj je on poklonio.

Umesto toga, dobuko je udahnula i pogledala bore oko očiju.

Čitavog života, krila se iza plesa, iza skladnih pokreta, asam je život njima i posvetila. Pratila je trag reflektora i iza sebe ostavljala čestice kristalne prašine i skupih parfema. Eto šta je život kada sa njega skineš sjaj i muziku. Beda. Sram. Ali nije marila za njihove podrugljive potsmehe i grimase prezira. Njegove hladne oči bile su jedina osuda koja joj je značila. Koja ju je bolela.

Njen dah maglio je prljavi prozor kuće na točkovima. Čitavog života, bila je sama. Znala je to. Sa sebe je zbacila ljudskost, a kada se otrgla uzdama straha, zbacila gordost i poklekla, bila je ništa.
Nikada nije stekla prijatelja; oni su bili potrošna roba. Besramno je bacala fotografije i uspomene, dok nije zaboravila samu reč.

A onda nije znala da je upotrebi. Čak je i drska reka imala svoju namenu. Ona – nije. Nije znala kako.
Prijatelj? Možda je grešila. Možda su postojali. Ali ona nije marila. Stajala je na vrhu muzičke kutije, kao figura na platou, polako se vrteći u ritmu nežne muzike. A oni su prelazili pored nje, menjajući se kroz vreme poput bora na kori drveta. Posmatrala ih je gde prolaze poput šake pirinča kroz njene prste. Šetali su, smejali se i pričali, pogleda slobodnih poput lasta u proleće. Oni su živeli.
Njen otac je mrtav. Nikada nije ni živeo. A on više nije pored nje. Nikada neće ni biti. Propustila je svoju šansu. Pitala se da li ju je ikada i imala. Nekada davno možda i jeste. Zaboravila je. Nije ni znala kako da se seća. Nije smela.
Kišne kapi sijale su na prozoru, a sunčevi zraci probijali su se kroz nebo odeveno u ružičasto platno. I više nije mogla da izdrži. Tiho je naslonila lice na dlanove i gorko plakala.

Kondukter ju je takvu i zatekao.
„Gospođo? Kartu do…?“
„Ne. Silazim.“

Autor: Petar Đorđević

Fotografija: favim.com