05 dec Pokvarila sam se

Emocije – čudan splet okolosti za koji nisam ni znala da postoji.

Povremeni stisak u grudima, osećaj sopstvene težine u grlu; roptaj u snovima i zebnja u očima drugih ljudi poslaše me stručnom medicinskom licu na pregled.

Posle višeminutne prepirke na šalteru seoskog Doma zdravlja, uspela sam da predam zdravstvenu knjižicu. Za taj uspeh počašćena sam oštrim rečima prekorne  sredovečne vatrenocrvene medicinske sestre.

Udobno se smestih u čekaonicu, tik uz bakicu sa nezainteresovanim izrazom lica. Dok sam se spuštala u sedeći položaj, pažnju mi privukoše mnogobrojni dokoličari koji su stajali na sami dohvat doktorkine brave. Osećam, biće žestoko. Uključih muziku na telefonu i ugurah u uho samo jednu slušalicu… možda me bakica priupita nešto. Pre nego sam osetila ritam, osetih lakat na svojoj bočnoj strani – bakica me pošteno nabode i uz upitni izraz na licu zapita:

„Šta slušaš?”

Odjednom me obuze strah. Šta ako zatraži drugu slušalicu?! Osmehnuh joj se i odglumih da je ne čujem.

Nije pomoglo.

U istom momentu osetih njene smežurane, suve i oštre ruke na svojim dlanovima. Pogledi nam se sretoše i ona, uz veliki uzdah, prodrma moje, u trenutku, oznojene šake.

„Pitala sam te, dete, šta slušaš?! Jesi li udata? Čija si ti?! Šta ti je, šta te boli pa si došla doktoru?!”

I počelo je.

Uspela sam za trenutak da uhvatim vazduh čuvajući ga za rezervu, znajući da nailazi neugodan talas ne baš poznatih mirisa iz bakičinih usta, koja su uveliko razvučena u obliku monologa.

Nastade žamor kod doktorkinih vrata i čuh najgrlatijeg visokog dokoličara kako opsova sirotog dedicu sa štapom. Utom izlete pacijent iz ordinacije i izgovori spasonosno prezime bakice sa započetim monologom. Naizgled dobrodržeća bakica se odjednom presavi u obliku kifle i uz teške uzdisaje odgega do ordinacije.

Zadrža se izvesno vreme, a ja iskoristih priliku da uhvatim svežeg vazduha ispred Doma zdravlja. Prevarih se. Umesto svežeg vazduha uhvati me komšinica pod ruku i odvuče me u stranu. Pomislih da će me upitati nešto važno. Započela je priču o sumnjivom moralu njene mlađe kćerke, moje vršnakinje. Suze su se kotrljale niz njeno umorno lice, a u mojim mislima igraše tišina i povetarac. Svim silama upregnuh osećanja, al’ ne desi se apsolutno ništa. Opet ću morati da odglumim saosećajnost, zabrinutost, razumevanje i pokazati dobru volju za podelom bola/patnje i, naravno, pomoći joj, koliko god da je to u mojoj skromnoj moći. Kao zahvalnost dobih slinave poljupce u oba obraza i hladan dodir zabrinute majke.

Setih se zašto sam došla i vratih se u čekaonicu. Usput se sudarih sa bakicom koja mi pričaše neiscrpnu životnu priču i pokaza mi gomilu ispisanih recepata za lekove kao trijumf svoga dana.

Sad već mrzovoljno počeh da se šetam sa jednog kraja čekaonice na drugi… Osećala sam svaki par prisutnih očiju na svojim jakim plećima – nije me bilo briga.

Zaustavih se pored dokoličara i oslušnuh temu njihove žustre rasprave. Pacijent u ordinaciji se zadržao duže od prosečnih 15 minuta i graja se ubrzo digla u vazduh. Izgleda da su otvorili kladionicu tipujući na produženu minutažu, a ulozi su se kotirali shodno zdravstvenim knjižicama. Naravno, prvopredane knjižice su imale nejveću cenu, a njihovi vlasnici, ubledeli od dugog čekanja, konačno su imali čime da se ponose. Njihov trud je u trenutku imao smisla.

U jednom malom uglu, u blizini toaleta koji je nesebično širio svoje mirise, mirno su stajale dve osobe srednjih godina. Prva od njih imala je neurednu, zapuštenu bradu (čini mi se, ne dužu od dva dana) i dugački vojni mantil sa još uvek prepoznatljivim grbom bivše nam države. Gledao je negde u daljinu, izgledalo je kao da je zalutao i da samo traži izlaz iz ustanove. Pored njega je stajala žena uredno počešljane kose svezane u rep, sa naočarima velikih okvira i možda još veće dioptrije; u garderobi tamnih boja, postiđeno je obarala pogled pred svim znatiželjnim očima.

Pomislih u tom trenutku da su 90-te još uvek među nama. Ali, ni tad ne osetih ništa.

Duboko uzdahnuh uzvrativši obaranje pogleda i odšetah dalje.

Gledajući sve prisutne ljude u čekaonici, razmišljah samo o jednom – šta li ih muči? Da li među njima postoji iko sa mojim simptomima?!

Vreme je sporo prolazilo, a pacijenti su se menjali kao na pokretnoj traci. Izlazeći iz ordinacije, svako od njih nosio je drugačiji izraz na licu… reklo bi se da im je pomogla ili doktorica ili terapija; ili su možda srećni samo zbog pametno utrošenog vremena, koje bi, da su kod kuće, sigurno proćerdali.

Začuh svoje prezime kako se skotrlja niz grlo ogromnog čoveka, zvučalo je piskavo i nestvarno – kao da je grmajlija neteran da izusti moju prošlost, a da pritom proživi sve moje muke.

Progurah se do vrata ordinacije i pri samom ulasku osetih nečiju ruku na svom kaputu. Okrenuh se hitro. Sićušni čika prosikta nešto i ugura se između mene i dovratka. Ledeni pogled zakova se za njegove oči i on ustuknu.

Nisam osetila sažaljenje. Često se pitam da li je trebalo?!

Smestih se u ne tako udobnu dečiju stolicu, okrenuh se levo-desno… nisam mogla da odolim, okrenuh pun krug stolicom. Doktorica se nasmeja.

Nisam znala da ume.

Spusti pogled u moj karton i ne pitajući me ništa nažvrlja nekoliko recepata i uputa za sprat iznad. Tek kad je osetila tišinu, upitno me pogleda i kratko reče:

„I? Šta je sa tobom?”

Podigoh obrve u iznenađujući oblik, otvorih lagano usta i htedoh joj sve ispričati, ovog puta zaista htedoh.

Htedoh joj reći kako me muči praznina, kako mi grudi pritiska teskoba izazvana nedostatkom emocija; kako se noću budim sa zvukom tišine, praznim snovima… Htedoh joj reći da se rasteretim težine svog bremena, kako su me emocije  izdale, izgubile se, nestale, zalutale… Htedoh joj reći da ne osećam druge ljude oko sebe, da su mi daleki i tuđi… Htedoh joj reći da ne osećam više ni sopstvenu panju, ljubav, bol, radost… Htedoh joj jednostavno reći da sam se pokvarila i da nemam alat kojim umem da se popravim… Htedoh joj priznati sve što nisam ni sebi, htedoh… ali…

U tom trenutku otvoriše se sporedna vrata, koja su vodila u previjalište, zamirisa domaća kafa i, čini mi se, sveže „dansko” pecivo; promoli se crvenokosa sestrica i pozva doktorku na hitnu intervenciju.

Uz blagi osmeh na licu, doktorka mi uvali ispisane recepte i upute, pokaza ka vratima i obavesti me da dođem na kontrolu kroz desetak dana.

Autorka: Lidija Huk

Fotografije: weheartit.com