16 jan Pokajanje

„Well, meet me, Jesus, meet me,
Meet me in the middle of the air.
If these wings should fail me, Lord,
Won’t you meet me with another pair?
Well, well, well, so I can die easy.“
In my time of dyin’, Bob Dylan

Po reci se prosuo krvavi odsjaj zalazećeg sunca. Od nekud je dopiralo graktanje gavrana. Loš je to znak.

Povukao sam jače uzicu i pas je pošao za mnom. Polako smo od reke krenuli ka kući. Stigli smo brzo, reka ipak nije daleko, a psa sam ostavio u dvorištu. Iako smo ovde samo ja i on, ne volim da mi tumara po kući i unosi prljavštinu. „Čovekov najbolji prijatelj, je li? Koješta! Ti si leglo zaraze i ništa više od toga. Pogledaj kako si se samo isprljao! Hm, nebo se natmurilo, rekao bih da će večeras kiša. Moraću da te vežem, da ti meni ne bi opet pokušao da uđeš unutra i uneseš blato sa sobom. Šta me tako gledaš? Nađi sebi drugi zaklon! E, pa, moj najbolji prijatelju, dosta smo pričali, neka ti je laka noć. I da, nemoj da sam opet čuo zavijanje, inače ti se loše piše!“

Ušao sam u kuću, ostavio štap za pecanje iza vrata i pogled mi se zaustavi na kandilu – „Do vraga, opet se ugasilo,“ promrmljao sam kroz bradu. I još mi se učini da me svetac sa ikone čudno gleda. „Stari prokletnik! Pogledom bi me pokosio da može. Dosta je bilo! Sad će on da vidi!“ Ugrabio sam kandilo i ikonu i stavio ih na vrh ormara. „Taaako. Sada više nećeš moći tako da me gledaš, izlapeli starče,“ pomislio sam sa zadovoljstvom.

Noć je već pala i krenuo sam da se spremam za spavanje. Pas je, i pored mog upozorenja, opet počeo da zavija. Dotrčao sam do kućnog praga – „Jesam li ti ja rekao nešto?! Dokle ćeš više da laješ?! Zavijaš iz noći u noć, zlo mi neko slutiš, je li, prokleta džukelo?! Ako te opet čujem, batine ćeš dobiti!“

Matora psina više se nije čula i konačno sam mogao da legnem da spavam. Dugo sam posmatrao igru zadimljene svetlosti na tavanici. Od gledanja mi se umoriše oči i osetio sam kako mi dolazi dugo očekivani okrepljujući san…

Ležim u mrtvačkoj postelji. Svud oko mene miris dogorelih lojanica. Ne može vazduh da se udahne. Iznad moje glave stoji anđeo. Lice mu je milo, pogled blag i pruža ruke ka meni da me uzme u naručje. Smešim se i čekam da zajedno pođemo ka svetlosti. Najednom, njegovo lice se menja, dobija ljutit izraz i njegove ruke ne pokušavaju više da me zagrle, već me sad on gura od sebe. Kraj mojih nogu đavo čuči i vuče me ka sebi. Nad kućom leti crni petao, na pragu gamižu zmije, a u sobi odzvanja meket jareta. Sveće su dogorele, zagušljivi smrad prekida mi dah, a đavo me vuče sebi… U krug, u krug!

Vrisak mi se otkide od grudi. Srećom, to je bio samo košmarni san. „Gospode, oprosti meni grešnom,“ izgovorio sam tiho i pokušao da se prekrstim, ali ruke me nisu slušale. Celo moje telo bilo je u nekom grču i nisam mogao da se pomaknem. Obuzeo me je strah. Najednom, osetio sam kako me nešto vuče za nožne prste. „O, Gospode, zar se san obistinjuje?“ Pokušao sam da se oduprem, ali uzalud. Osećao sam samo neki teret na nogama koji se polako peo dok mi konačno nije seo na grudi. Nisam više mogao vazduh da udahnem i već sam video sebe na mrtvačkom odru, kada se začu lavež psa i tada je teret nestao.

Ustao sam brzo i potrčao ka ormaru. Skinuo sam sa njega ikonu i kandilo i ponovo ih okačio na zid. Upalio sam kandilo i na kolenima molio sveca za oproštaj – „Oprosti meni grešnom. Oprosti meni grešnom. Oprosti meni grešnom,“ ponavljao sam bezbroj puta. Izgovorio sam svaku molitvu koje sam uspeo da se setim. Ali kandilo se stalno gasilo, a svetac kao da je zaklopio oči.
Bojao sam se da se vratim u krevet i izašao sam u dvorište da potražim svog vernog prijatelja. Našao sam neku veću korpu, u nju položio jastuk i stavio je pored svog kreveta. „Taaako, nadam se da će mu biti udobno.“ Korpu sam stavio pored leve strane velikog drvenog kreveta, jer sam na toj strani spavao, pa sam želeo da mi bude bliže. Zvao sam mog milog psića da pođe sa mnom unutra, a on je samo stajao kraj praga i bojažljivo me gledao. Verovatno se plašio da bi ponovo mogao dobiti batine ukoliko pokuša da priđe vratima. „Hajde, mali moj. Čega se plašiš? Pa neću ja tebi ništa, mi smo stari drugari. Hajde sa mnom.“ Kako ni to nije pomoglo, na kraju sam morao da ga unesem u kuću.

Gluvo doba noći. Neće zora još dugo da svane. Morao sam da otvorim prozor, pošto je u sobi bilo jako zagušljivo. Pokušavao sam da se rasanim, da ostanem budan, ali mi to nije polazilo za rukom. Ponovo mi san dođe na oči, mada nisam više mogao biti sasvim siguran da li sanjam ili sam budan.

Vidim sebe kako nepomično stojim pored kreveta, a psa kako mirno spava pokraj mojih nogu. Tavanica se otvori. Obasja me jaka svetlost i videh hor anđela kako odsečno peva – „Svjat, svjat, svjat Gospod savaot.“ Snažan miris tamjana iz lelujavih nebeskih kadionica. Obuze me neko divno osećanje. Hor prekide pojanje i samo se začu tužan, ali i ljutit glas sveca sa ikone – „Zalud sad zazivaš Gospoda ime, drugih si podanik, bezbožnjače, bio! Kasno se prisećaš molitve davne, sleduje ti ono što si zaslužio. Kako seješ, tako žanješ, dušo grešna!“ Svetac zaćuta, hora nestade, tavanica ponovo posta mračna i samo osetih nečiji smradni dah iza sebe. Lepljivi prsti počeše da gamižu po mom vratu. Bilo je nemoguće otrgnuti se iz tog smrtonosnog zagrljaja, a zemlja se otvarala pod mojim nogama…

Krvava svetlost prosula se po sobi i odagnala mi taj košmarni san. Umesto kukurikanja, začulo se graktanje gavrana. Loš je to znak.

Autorka: Biljana Kiš

Fotografije: favim.com