16 sep Pojela sam „Volim te“

– Šta je toliko važno da nije moglo da čeka jutro?- pitala sam je, pošto sam na zvono telefona skočila iz kreveta i potpuno se razbudila.

– Poslao mi je danas mafine. Čokoladne. Šest komada.

– Koji car. Koliko znam, ti voliš iznenađenja, čemu onda taj zabrinuto-histerični glas?

– Milice, slušaj do kraja! Na svakom kolaču je pisalo “Volim te.“ Crvenim slovima, od marcipana.

– Kamo sreće da smo svi zabrinuti dok nas neko tovi čokoladom i mazi rečima.
Nego, što govoriš u prošlom vremenu, gde su ti kolači sada?

– Kolači su tu, ali slova više nema. Pojela sam ih.

– Molim te, reci mi da se šališ. Pa šta ti bi, pobogu?

– Uplašilo me ono “Volim i ja tebe”, koje se očekuje. Čim to izgovorim, kao po zakonu, postajem nekako ogoljena, izložena.

– Izložena? Preteruješ.

-Riziku. Da će me neko sažvakati, baš kao što sam i ja malopre ova slova.

Dugo sam razmišljala o tom marcipanu. I lepim rečima koje su joj zadale glavobolju.
Mislila sam, šteta je što su stvari postavljene ovako. A ne onako, da se svima zagreje srce.
Šteta je, što lako izlete teške reči. One koje povučemo, sa zakašnjenjem.
Šteta je, što teško prelomimo lake reči. One o kojima ne bi trebalo razmišljati. Samo ih osetiti.

Ona je gledala u ljubav kroz ključaonicu. Plašila se da će u suprotnom izgubiti sebe.
Nije shvatala da će, kada svi odustanu od nje, imati sebe i previše.
A još manje je shvatala da su imati sebe i imati sebe previše dva različita osećanja.
Ovo drugo te kad-tad uguši, kao one opasne zmije.

Znate, petogodišnji komšija je na moje “škakljivo“ pitanje ima li devojku, odgovorio:
“Volim jednu Sanju. Ima najlepše šnalice u celom vrtiću.“
I, to je bilo to. Prosto- Voli je. Iako verovatno ni ne zna šta to znači.
Iako su Sanjine šnalice verovatno nalik hiljadama drugih šnalica na ovom svetu.

Hajde i mi da se usudimo. Da bar na kratko, budemo opet klinci.

Da upakujemo u onaj ukrasni papir, za poklone, jedno glasno “Stalo mi je.“

Da budemo hrabri. I šapnemo nekom svom da je baš on naš beg od realnosti.

Da dragim ljudima kažemo da su nam dragi. Uhvatimo ih za ruku malo čvršće nego inače.

Da srušimo zidove očekivanja. A sagradimo mostove ljubavi.

Hajde da ne komplikujemo jednostavno.
I ne tražimo pitanje u odgovoru.

Autorka: Milica Marijanović

Fotografija: tumblr.com