01 apr Pojedinac i moć 

Kritika predstave „Rađanje jednog zapisnika“

u režiji Ane Grigorović,
a u izvođenju ansambla Narodnog pozorišta Pirot.

Pozorište je oduvek bilo mesto na kome se podiže svest o onome što vredi, na kome se neguje ono što je ispravno, a kritikuje sve što smeta i ne valja. Na pozorište gledamo kao na način da kroz direktan odnos onoga ko govori i onoga ko sluša saopštimo ono što je važno i ukažemo na ono što nam preti i ugrožava nas. Pozorište je oduvek, u svim vremenima i svim civilizacijama bilo u tesnoj vezi sa socijalnim i političkim prilikama u zemlji u kojoj egzistira. Ponekad je bilo u saglasju sa vladajućom politikom, a vrlo često joj se suprotstavljalo. Zato je pozorište mnogo puta ispaštalo.
U Srbiji, u 21. veku, kada se na sve strane vrišti o uništavanju kulture, o cenzuri, o slobodi mišljenja, govorenja i izražavanja, Narodno pozorište Pirot, koje opstaje, uprskos nepostojanju osnovnih uslova za postojanje, postavlja na scenu komad „Rađanje jednog zapisnika“ Borisava Pekića u režiji Ane Grigorović. Dramatizaciju i adaptaciju Pekićevog teksta potipisuje Vanja Nikolić. Njen rad treba svakako pohvaliti, jer je prilagođavanjem originalnog dela i uvođenjem novih likova ovaj tekst dobio na punoći izraza i na snazi, koja je neophodna za scensko izvođenje.

Ako zanemarimo istorijski kontekst nastanka originalnog Pekićevog teksta i posmatramo umetičko delo u kontekstu savremenog društva, priča o isledniku Frostu i okrivljenom Frolihu, o rađanju jednog zapisnika, o (ne)postojećem zločinu, simbolično prikazuje rađanje kolektivne krivice i odgovornosti za stvaranje ovog i ovakvog društva. Ovaj komad govori o nekom vremenu u kome pojam nacije gubi svaki smisao. O nekom vremenu kada o identitetu jednog naroda saznajemo samo iz teorije. O vremenu u kome svi šapuću protiv nečega u isti glas, a odgovara samo onaj koji se, spletom nesrećnih okolnosti, čuje glasnije od ostalih.

Dijalog islednika i okrivljenog kojim se prikazuje položaj pojedinca u društvu čija je sloboda ograničena, pa i ukinuta i pre nego što je on toga postao svestan, praćen je priustvom i komentarima takozvanog „javnog mnjenja“ koje licemerno prati situaciju i podržava apsurdno utvrđivanje krivice. Ovde, pre svega, još jednom treba istaći izuzetnu pismenost, mudrost i talenat Borisava Pekića, koji korišćenjem kalambura, paradoksa i ironije stvara snažne replike koje same po sebi obezbeđuju izvesnu napetost, nelagodnost i dramski naboj. Ipak, tekst dobija posebnu boju odličnim postupkom mlade rediteljke koja u odabranim situacijama dijalog pretvara u polilog. Ovaj postupak ima veliki značaj na simboličkom planu samog dela. Višeglasjem se postiže napeta, gotovo groteskna atmosfera koja plaši, zbunjuje i slama pojedinca. Stvara se privid suženog prostora koji zastrašuje, guši i sputava. Pored toga, govorenje u glas je svojevrstan prikaz mentaliteta rulje i njenih neuspelih pokušaja da se na taj način izbori za svoje „stavove“. Nizu valjanih rediteljskih postupaka pridružuje se i vizuelno-auditivna najava scena. Figure koje izvode glumci između scena, na prvi pogled se mogu protumačiti kao najava onoga što će se dalje dešavati u komadu. Međutim, može se reći da one simuliraju sve ono što se događa u spoljnom svetu, van prividnih granica određenim praktikablima. Zvuk vrtoglavog tehnološkog napretka, stvaranja čovekolikih mašina koje će „unaprediti“ razvoj kapitalističkog društva, seks bez uživanja između države i građana, smeh iza koga se skriva nemoć i strah od onoga što smo postali i od onoga što ćemo tek biti, ukočena slica na fotografijama, koje više nisu uspomene, već samo lažni dojam trenutne sigurnosti.

Sivilom i jednoličnošću kostima likovi su svedeni na isto. Ipak, šeširi i šapke simbolizuju njihovu različitost, tačnije njihov položaj. Oni su, dakle istovremeno i masa, ali i pojedinci. Igrom skidanja i menjanja šešira simbolično je prikazano stapanje u monolitni kolektiv – svi smo mi Frolih, ali i izdvajanje na osnovu funkcije koju predstavlja šapka – svi smo mi Frost. Čovekova promena uslovljena je sticanjem moći (stavljanjem šapke), ali i penjanjem na stepenik više u odnosu na potčinjenog. Prostor ima oblik jame koju okružuju revolucionari, jednomišljenici, lažni prijatelji i pritajeni neprijatelji, narod i vast. Iskeženi, nezadovoljeni vlastoljupci sve dublje guraju čoveka u ponor. Kostim, koji potpisuje Magdalena Klašnja i scenografija Marije Jevtić doprinose tumačenju idejnog sloja dela.

Glumci Narodnog pozorišta Pirot na sceni dišu kao jedan. Njihova ujednačena kolektivna igra i energija nije narušena ni izdvajanjem pojedinaca. Zoran Živković u ulozi Frosta svojom igrom i energijom preuzeo je funkciju takozvanog „vučnog glumca“, vezivnog tkiva. Minimalizam u gestu, kostimu i rekviziti u kontrastu je sa snažnim izrazom, dikcijom i čistim govorom glumca. Nakon snažnog početka, kada Frost pripada masi, Živković izdvaja svoj lik, gradacijski boji karakter lika, individualizuje ga stvarajući lucidnog, prekog, surovog sprovodioca zakona. Aleksandar Radulović igrajući Froliha, vodi svoj realistični lik suprotno od Živkovićevog. Od snažnog pojedinca koji je spreman da se suprotstavi svima, on gubi svoj identitet i postaje žrtva ideologije, društvenog poretka ali i naroda u celini.

Lik revolucionara tumači Milan Nakov. Ovim likom na prvi pogled unosi se nekakva drugačija atmosfera koja otvara mogućnost za promenu ritma samog komada. Međutim, scena revolucije pocrtava potekst komada, objašnjavajući da je pojedinac marioneta svake revolucije i svake vlasti i da promena vlasti najčešće ili nikad ne ide u korist običnog naroda. Ženski likovi koje tumače Danijela Ivanović, Aleksandra Stojanović i Marta Keler podražavaju sliku čitavog društva, lažnih moralista, vernika i patriota koji, prelamajući se jedni u druge, polako postaju ništa.

Može nam se učiniti da ovaj komad govori o svima nama, iako ga je Pekić pisao u prošlom veku. Verovatno će se mnogi, nakon gledanja predstave pretvarati da im se samo učinilo da ih ovaj komad podseća na nešto tako blisko. Na nešto što su proživeli, ili na nešto sa čim se i danas susreću. Pirotski ansambl ovu predstavu izveo je samo jednom i to samo pred selektorom festivala Joakim Vujić i bliskim prijateljima. Predstava je bila zatvorena za publiku iz tehničkih razloga. Nadamo se da je vreme u kojima se „tikvama brani da cvetaju“ prošlo i da će ovu predstavu publika širom Srbije imati prilike da gleda i tumači.

Autorka: Milica Živković

Fotografije: dksg.rs