Pogrešno svitanje

14. mart 2018.

Umor. Nejasan prelaz kada noć postaje dan, tanka linija između subotnje večeri i nedeljne zore. Svitanje, momenat stvoren za razočaranja. Gotovo nečujna tranformacija sreće u tugu, nade u besmisao dobovala je u ritmu kiše na prozorima malog kafića.

Momenat kada reči lagano nestaju, prelivajući se u šapat. Momenat kada je shvatila da on nije njena velika ljubavna priča za kojom žudi. Uhvatila je samu sebe u klopku izmišljenih emocija, nevažnih poljubaca, potrošenih zagrljaja. Da li je sve kreirala njena usamljenost? Misao koja je skoro fizički bolela navela ju je da prekrsti ruke preko grudi, kao poslednji nivo odbrane. Od koga ili čega više nije ni znala. Postao je to instinkt za preživljavanje. Nagnuta preko stola posmatrala ga je. Njegove oči govorile su isto.

Želela je da ga voli, želela je ljubav, ali nije osećala. Zaboravila je da oseća. Sreću, tugu, strah, bes… Ništa. Život je delovao prazan.

„Da li je moguće da smo tako brzo proživeli sve?“, delimično nesvesno je progovorila. To pitanje mučilo je duže vreme. „Mislim, bukvalno sve. Znaš, tako brzo živimo, sve nam je i previše dostupno… Šta ako je to dovelo do toga da smo sva životna iskustva, sve iskre, znaš već, čari mladosti doživeli tako rano? Ništa nam nije novo i ništa dovoljno uzbudljivo da nas pokrene? Pozitivno ili negativno, nebitno. Nešto da nas bar malo trgne iz koloseka. Na duže od pet minuta. Ili… Ili je to do mene? Jer ja ne osećam. Ništa.“

Podigla je plastičnu čašu i otpila gutljaj belog vina. Monolog joj je osušio usne, dok je mozak tražio anesteziju.

„I otkud zelena plastika u kafiću?“, namršteno je pogledala čašu.

Nasmejao se.

„Talenat da sumornu temu završiš osmehom“.

Otpio je i on. Definitvno mu nije prijala ova tmurna filozofija.

„Da, razumem šta hoćeš da kažeš. Recimo noćas. Imali smo super veče, muzika je bila dobra, ljudi okej. Ipak, ti i ja sedimo u ovom zadimljenom baru, iako je šest ujutru i ubijamo flašu vina, u nadi da noć još nije gotova i da će nas nešto pokrenuti. Mada smo poslednji koji ovde dežuramo. Nismo spremni da idemo kućama i suočimo se sa svojim mislima i strahovima. A prijatno nam je da provodimo vreme zajedno, pa eto…“

Klimala je glavom.

„Baš tako. Prijatno. Ali prijatno nije dovoljno. A dovoljno verovatno ne postoji. Kao da smo prošli sve. Zar to nije tužno?“

Dodirnuo joj je ruku preko stola, sklopio prste oko njenih. Njene brojne narukvice zaigrale su oko tankog zgloba. Na čudan način ovo ju je smirivalo. Shvatila je da nije sama ili možda samo za nijansu manje sama. Bliskost koju nikada nije osećala sa njim kao da je postala milimetar bliža.

dunja-milkov-blacksheep.rs1

Želela je više, očekivala toliko više od života. Nešto što znači, nešto što nije umela sasvim da definiše. Izmicalo joj je pod prstima, toliko jasno da je skoro mogla da oseti. Poput sna kog ujutru pokušava da se priseti. Što se više trudi, sve brže je nestajalo, detalji su bledeli, slike postajale sive, dok nije ostajala samo nejasna izmaglica koju će uskoro zaboraviti.

Bila je tako umorna. Verovala je da je previše mlada za tu vrstu umora, letargije. Njena samoća postala je usamljenost, koja je samo uvećavala razdaljinu između nje i drugih. Između nje i sreće.

Znala je da treba da krene, vrati se svojoj sobi, nekada utočištu, nekada mračnoj poput tamnice. Bilo je vreme da još jednom pruži snu šansu da sledeći dan pretvori u nešto bolje, svesna da će joj nada još jednom biti raspršena s buđenjem.

Šta joj onda nije davalo da krene? Zbog čega je ostajala? Neizgovorene reči, nedovršena misao, poput tajne koja lebdi vazduhom,  premda njena svest nije spoznavala nijednu tajnu koju treba podeliti s čovekom prekoputa. Pustila je misli da se još malo razliju u daljinu ili u dubinu. Postoji li uopšte definisana dimenzija kojom misli plutaju? Ili sve zajedno formiraju lavirint koji na najteži način vodi ka središtu umesto ka izlazu, što dalje od cilja?

Večito zarobljena između previše i premalo, nesposobna da nađe mesto negde u sredini koje bi stvorilo makar mrvicu zadovoljstva za njen tako udaljeni smisao. Ovaj put bio je red na njega da svoje crnilo prospe pred nju. Njegov smisao je odavno nestao.

,,Shvatam šta te muči, ali traženje smisla je jedna od najiscrpnijih borbi u većini slučajeva osuđena na velike gubitke. U najboljem slučaju. Kada utoneš u besmisao, najveća greška je upravo traženje izlaza. Tada ništa ne deluje dovoljno dobro, dovoljno iskreno, dovoljno stvarno… Jednostavno dovoljno. Proživiš trenutke nadajući se da iza njih sledi nešto više, značajnije, samo da bi na kraju shvatila da ih nisi proživela, već jedva preživela. Ova noć, kafić, razgovor, ova veza… Da li si išta od toga pokušala da osetiš ili si unapred rešila da će osećaj izostati? Ne prebacujem ti…”

Primetio je njen defanzivni stav, požar spreman da svoje plamenove usmeri ka njemu.

,,Ne očekuješ valjda da ću ja zbog toga da ti sudim? Svakodnevno skupljam delove sebe koji, nadam se, još uvek nisu nestali.  Upravo to nestajenje je problem. Gubiš sebe u sebi, dok se tražiš u drugima. Znam da zvuči izlizano, ali istina je obično takva. Ili je takvom čine ljudi da bi umanjili njenu vrednost. Možda zato što je tako nedostižna, savršena. I preteška.”

Naglo je zaćutao, zapalio cigaretu. Poznavao je ovaj momenat, kada vino i umor preuzmu vođstvo nad njegovim rečima. Znao je i nadolazeću nelagodu koju će osećati danima ako dopusti nekome da vidi u njemu više nego što može da kontroliše. Još jednom, strah koji je poricao da postoji, pobedio je.

Sada su oboje ćutali, svako zarobljen u svom privatnom lavirintu. Uz osmeh su glumili nekog srećnijeg, tačku uvežbanu da zavara i najstrožijeg kritičara, ali ne i njih same, dok je još jedna noć prošla ostavljajući za sobom prazninu.

Autorka: Dunja Milkov

Fotografija: weheartit.com