29 jan Pogledaj decu

Probudila sam se u 8:45. Tijanu sam počela da budim u 9, da bih tek u 9:25 bila sigurna da je stvarno ustala. Tijana je jedan od mojih najboljih prijatelja. Sinoć se zabrinula za mene, kada sam joj pričala o spiritualnosti, i onom Indijcu, što nam je rekao da se deca u proseku dnevno smeju oko 400 puta, tinejdžeri oko 60, a onda stao i pitao: „A vi?“ Nastao je muk. To me je prilično uznemirilo, i kada sam je pozvala i ispričala joj šta mi se desilo, kada sam joj objasnila šta je orgonit, i kako nas štiti od loše energije, dakle, i loših ljudi, kada sam joj rekla da hoću da skupljam pare za seminar o sreći, Tijana me je pitala šta sam pila u toku dana i par puta proveravala jesam li sigurna da ništa nisam pila i da mi niko ništa nije stavio u piće. Ponekad mi se čini, Tijana kao da odmenjuje moju mamu. Sigurna sam prosto, da su u nekom tajnom dosluhu, i da joj ova, iz Banje kaže da me cimne za rukav svaki put, kada sam preglasna, a na ulici smo. Sigurna sam da joj kaže da mi lupi čvrgu, rečima, kad sledeći put odgovorim na poruku na koju ne treba odgovoriti, jer nisu svi ljudi dobri. Apsolutno sam sigurna da satima pričaju o književnosti i da joj je nekako drago koliko utičemo jedna na drugu, i da joj sve to liči na prijateljstva iz njenih dana, gde te je sramota što je onaj drugi pročitao nešto što ti nisi, pa ti klimneš glavom, i brže bolje trčiš u stan, da pročitaš sve knjige istog autora, ne bi li ste već na sledećoj kafi imali još jednu zajedničku temu. To ljudi nisu radili jer im je bilo dosadno, i nisu imali o čemu da pričaju. Ne, na taj način, svakom novo skrojenom zajedničkom temom, bolje bi se upoznavali, i njihovo prijateljstvo bi bivalo sve jače. Jer, umetnost nije razumevanje, više je osećanje, a kad osećam, ne moram da razumem što mora da bude drkoš i odgovori kako odgovori, onom dečaku. I nimalo ne mora da mi bude jasna ta silovita ljubav, prema jednoj društvenoj mreži. I nikako ne treba i ne želim da zalazim u to da li pesma Seke Aleksić ima neke čudotvorne moći – da se isplačeš uz nju, prespavaš i sutra si ko nov!

Da se upoznamo! Dve godine smo u kontaktu, obratim ti se ponekad – tebi, tebi, osobo sa mreže, ali koliko zapravo znaš o meni? Znaš koliko sam ti dozvolila da znaš, kroz tekstove i objave na mreži. Moguće je da imamo i neke zajedničke prijatelje, pa me znaš iz konkretne situacije i iscrtao si neku svoju mapu realnosti, na kojoj sam onakva kakva želiš da budem. A možda nisam. Ne znam jesi li razmišljala o tome, osobo sa mreže. M? Znaš li da sam prestala da slušam Balaševića, onog momenta kad sam skontala da sam izgubila jednog dečaka? Znaš li da je Game of Thrones jedina knjiga koju sam započela, a nisam završila? Jedina – ikada? Znaš li da me je zaboleo njegov tekst od pre neki dan? Da mi je u misli vratio neke rečenice, scene – znaš li da mi je bilo žao? Znaš li da sam sinoć videla čoveka sa najlepšim očima, sa kojim sam razmenila jedno: – Hvala puno! i – Ništa., jer je njemu ispao novac, koja sam ja sasvim slučajno ugledala, i potrčala da mu isti vratim? Znaš li da sam produžila, mada sam želela da nešto više kažem? Znaš li da sam se u sekundi osećala kao Amelija Pulen i da verujem da ćemo se već nekad negde sresti, ako treba da se sretnemo, taj, sa najlepšim očima i ja? Znaš li da nisam najsrećnija ovih dana? Znaš li da moji najbolji prijatelji nisu ljudi sa mreže i ljudi iza lajkova? Znaš li da mi oni kažu da je poslednji tekst sranje? Znaš li da ih baš zato volim? Znaš li, osobo, da svaki put kada me nazoveš piscem, ja skapiram koliko malo čitaš? Znaš li da ja heroje ne tražim na internetu, nego u knjizi i stripu? Znaš li, da kapiram da se vremena menjaju, i da i sama živim na internetu, ali nikako ne kapiram da je tebi jedina zabava, baš ovde, među našim, blogeraškim redovima? Znaš li da sam stigla do zaključka da je život najveća amfibolija koje mogu da se setim? Znaš li šta je amfibolija?

E, vidiš, moja Tijana bi, pošto ustane (ako ustane) u 9 i 25, protrljala oči i skočila da pročita u knjigama ili izgugla o čemu ja ovde njoj pričam. Ona bi to toliko istražila, i u tom istraživanju stigla do samog postanka jezika – ne bi je mrzelo, ne bi li naredni put, kad se vidimo, razgovor započela sa: „Hmm, razmišljala sam o onome što si rekla, da je život najveća amfibolija koju znaš,…“ Mi bismo tu, u nekom sasvim nebitnom lokalu, uz kafu ili pivo, iznosile jedna drugoj sopstvene teorije, na temu jezika i života, uopšte, dotakle bismo se onog presimpatičnog francuskog plejboja, i njegovih dnevničkih zapisa, a onda bismo sve to fino začinile pričama o simpatijama. Konobari bi se smenjivali, mi ne bismo ustajale, dok ne stignemo do zaključka. A, zapravo, kada bismo mu se baš približile, gledale bismo da napustimo lokal i priču nastavimo svaki sledeći put, uz izgovor da nas ne drži mesto. Ili da smo gladne. Ili nešto treće, uglavnom nebitno.

I zamisli, osobo sa mreže, mi ne bismo fotkale taj dan! Ne bismo kačile „bff“ fotke, cveće na stolu nebitnog lokala, i ledeni čaj u tegli? Ok, Tijana bi. Ali, hoću da ti kažem:

Smej se. Čitaj. Takmiči se sa drugarima u broju pročitanih knjiga, pogledanih filmova, dosanjanih snova. Ne da bi ih pobedio, već da bi ih bolje upoznao. Njih, a ponajviše sebe. Lepo je, ako te dirne neki moj red, ali bih više volela da makar ponekad popričamo o nekim većim, značajnijim redovima. Ne, jer sebe ne cenim. Već jer tebe cenim, osobo sa mreže. Budi mi dobro.

Pogledaj decu.

Ne moraš baš 400 puta.

Ali, probaj… Smej se!

Autorka: Hristina Petrović

Fotografija: weheartit.com