07 maj Poezija Stefana Čizmića

Ogledalo

Samo kada bih imao dara da kažem

očaj bi na sekundu postao ogledalo.

Zahvatio bih ga svim svojim bežanjima

i za trenutak blagog otkucaja

čas bi se oglasio u mom odrazu.

Samo shvatanje, bacanje po univerzumu je

veće od svih promena koje me

oslikavaju u šarenim idilama zivota.

Ogledalo je samo moje nemo slušanje,

lutanje, ograničeno u listovima,

zaboravljeno u rečima.

Mi

Oči su se zatvorile

i pustile da tišina priča.

Tankim koncem ranjavani stih

vezan je za svaku laz

u kojoj duša viče svim

glasovima i jezicima poginulih.

Bezličje je utonulo, stopilo se

sa bojom speva i odselo u tvojoj dubini.

Zovemo se baš onako,

onako kako nas nikad nece zvati.