03 mar Pobeđujem sebe

Oduvek sam živela u čoporima. Nisam osobenjak. Ne volim da satima sedim u svojoj sobi i razmišljam. Ja razmišljam uvek. U prevozu, dok držim čas, dok slušam čas, dok sedim u pozorištu…ne treba mi da budem sama. Ponekad mi se čini i zvučaće surovo, da kad skinem ružičastu zavesu teatralnosti, u biti, sve moje veze trajale su, ne zbog preterane ljubavi, već zbog preterane potrebe da nešto ne radim sama: da imam s kim na izlet, na večeru, u šetnju, na more…da veliku ljubav i oduševljenost životom podelim sa nekim. Već neko vreme sam sama. Dobro, lažem. Dopisujem se i viđam sa par njih, ništa posebno. Ok, opet lažem, bilo je neče posebnog i opet sam počela da se davim u starim greškama. Opet sam počela da se gubim u potrebi da podredim sve svoje rešavanju nečijih tuđih strahova i briga. Da nekom objasnim život. Opet sam bila ono što ne želim. I to opet nije bila ljubav.

Ušla sam u avion. Sama. Tek tako. Nemam strah od letenja i nije mi prvi put. Gledala sam kroz maleni prozor. Kroz glavu su mi prošli svi oni koje sam držala za ruku kad su se plašili. I ja sam se često u životu plašila. Pamtim samo par snažnih stisaka. Avion je uzimao zalet i pripremao se za poletanje. Mislila sam da će mi srce iskočiti. Kada je poleteo, spontano sam sebe stegla za ruku i zatvorila oči. Otvorila sam ih tačno u trenutku kada je kroz prozor zasvetleo veličanstveni Pariz. Vrisnula sam od sreće. Gospodin koji je sedeo pored mene se blago nasmejao i prokomentarisao nešto na francuskom. Nisam više osećala strah.

U Parizu svi govore bonjour i merci. Svi su spontani, opušteni, a muškarci otvoreno flertuju sa tobom na ulici i u metrou. U Parizu sam slobodna i mogla bih ostati zauvek. Tačnije, mislim da bih u svakom gradu mogla živeti zauvek. U Parizu sam shvatila da je dan prekratak kada je sve oko tebe umetnost. Shvatila sam da se neki događaji i osećanja ne mogu zapisati i da neke ljude, gradove i trenutke moraš pomirisati, udahnuti i dodirnuti ćutanjem. Teško je opisati rečima kakav je zalazak sunca na Seni ili pogled sa stepeništa ispred crkve na Monmartru. Teško je opisati kako se u tom gradu u jednom danu smenjuju sva godišnja doba, kako u kafani kod Notr Dama vidite Balzaka i Igoa kako nazdravljaju umetnosti i životu ili kako je divna duga kada je posmatrate sa drugog sprata Tornja.
U Parizu sam shvatila da mogu sama. Da umem metorom od Vilžifa da odem do Luvra, a da ne promašim pravac. Da mogu da sedim satima na klupici u Luvru i udišem umetnost, potpuno sama. I priznajem, na momente mi je bilo žao svih onih sa kojima sam želela da ostvarujem svoje snove u paru, da zajedno buljimo u Mona Lizu i prećutno kontamo da nije ništa specijalno u odnosu na čitav grad i sve što on jeste. Priznajem, bilo mi je žao što se nisam sa jednom od tih silnih ljubavi poljubila u ponoć ispod Tornja koji svetli. I znam da mi je žao jer se ljudi boje da idu „u pravcu u kome raste njihov strah“, a ne znaju da se iza strahova krije pravi život.

U Parizu sam shvatila da me nisu stegli za ruku oni koji su se previše plašili, koji me nisu dovoljno voleli i koji me nisu dobro razumeli. I setila sam se i njega i možda još nekoliko puta onako glupo, ženski, pokušala da mu uguram svoju ruku među dlanove….

U Parizu sam dotakla srce jednog simpatičnog dečaka. Pokazao mi je kako grad svetli noću i kako zagrljaj ima veću vrednost od svih reči na ovom svetu. Podsetio me je da sam i ja samo devojčica koja iza maske snažne i samostalne žene krije veliku želju da bude nečija princeza. Podsetio me je koliko je divno ne razmišljati i uživati u trenutku.

Otako sam se vratila u realnost, trudim se da više ugađam sebi. Da se svakoga dana pitam čime bih volela da ispunim svoje vreme, a da zatim nastojimda svoje želje ispunim. Ako naiđe neko ko želi da se pridruži, ne smeta. Više ne guram svoje ruke u tuđe vatre i strahove, već rasplamsavam i savladavam svoje. A kad je stresno, stegnem svoju ruku i negde u dubini duše znam da ćemo nad dve biti ok. I ne, nisam zatvorila srce, naprotiv! Širom je otvoreno, ali samo za one ljude koji se ne plaše da osete život i da se uhvate u koštac sa svim onim što on podrazumeva.

Autorka: Milica Živković

Fotografija: favim.com