24 feb Plač klovna

 

 

Dok u ovoj noći punoj jeze

uz muziku kiše

što lagano propast svira

tvoji prsti dodiruju staklo

počeće priča

…i to uz šapat tih.

 

Čuješ li?

Govori tiše…

I uz tihu muziku klavira

sećanje oživljava,

na prste korača.

 

Ooo da!

To su njegovi neostvareni sni.

Oni koji postali su

samo prašina teška i siva

koja se katkad uz vetar blag zatalasa

i onda opet padne na zemlju.

Al’ ipak se svaki put uz taj vetar

i njegova nada ponovo rasplamsa.

 

Ovo nije bajka.

Daleko je od toga.

Odraz je čoveka

zaboravljenog, samog,

odbeglog od sreće.

Zna da ljudi su slepi

ne vide njegovo pravo lice

Al’ bar on ima masku

iza koje se skriva lice običnog čoveka,

lice skitnice.

 

Iiiii… Pažnja! Pažnja!

„Pozdravite aplauzom…“

 

I onda se zavesa polako diže,

dim se razilazi i svetla pale.

Al’ napravimo pre nastavka jedan mali siže..

On, iza šminke i iscrtanog smeška

ima dušu punu bola

dušu koju muči briga teška.

 

…kreće šou!

„Pozdravite klovna Srećka!!“

 

On izlazi na scenu

ćutke, al jedna suza kanu mu iz oka.

Glumi marionetu nemu

dok iz publike viču:

„To je onaj ludak iz našega bloka!“

 

„Jedan jedini…“

 

Najava još traje.

On diše duboko

u kostimu smešnom

vešto skriva uzdisaje.

 

„…klooooovn Srećkoo!!“

 

Na jednom nastade tajac,

potom aplauz

i počinje tačka!

 

…ooo istino bedna!

Zar je klovn za ljude ništa drugo

do igračka?!

 

„Žonglira, animira masu trikovima raznim

…ume i da svira!!“

 

Plač postaje sve jači…

Iako na izgled srećan

bol sve dublje u srce počinje da dira.

 

Nije ovo bajka.

Daleko je od toga.

Istina je bolna,

jer onda kad zavesa se spusti

i svetla se ugase,

onda kad scena utone u san

U njemu se budi seta

on ostaje sam!

 

Sa očima punim mržnje

postaje hladnokrvni ubica

Jer kivan je na život,

kivan na ljude!

On postao je

zahvaljujući njima

samo iskrivljena slika

nevešto iscrtana skica.

 

Ova priča nije bajka.

Ko još živi od toga?

Dok slika puca

svaki komadić zariva se ravno u svest

I onda kad se sve maske skinu u noći

shvatićeš…

 

Da od života mu ostaje

samo bezdan – hladan i siv

K’o živa rana

svake noći se ponovo otvara

Boli i peče!

“Klovn Srećko” nestaje.

Na njegovo mesto

pojavljuje se ružni i zli džin,

obuzima negovo telo i čini ga zlim.

Srećkovo lice se menja,

mračno je od bola.

U sobi punoj dima

on broji, lomi i sve baca sa stola.

Kune život bedan

Jer zna da sutra

kad mrak nestane

on ponovo skrivaće se od sveta

postaće ponovo za ljude

ona glupa marioneta.

 

Eto!

Ovako život ovog tužnog klovna teče.

Danju je sena

maska što steže ga sve jače.

A onda uveče

Kida je, lomi se i plače.

 

 

Autorka: Miljana Stefanović

Fotografije: favim.com