12 jun PETAK

Jedan je pevao uspavanku zidovima,

Helena, bdila si nad njima,

Sećaš li se?

Svi su prijatelji grejali grla,

Podstanarska prava njima nisu bila važna,

Jer svi su trgovi bili puni lutalica,

Mačaka i opijenog življa.

Helena, ovo je tvoja najiskrenija priča,

Tvoje najnevinije stanje,

Stupanj iznad tvog najvišeg stepenika.

Više nemam pet stihova za strofu,

Za svaki tvoj simpatični ispad,

I šećer u kosi.

Mene zanima samo,

Koliko će istrajati dobrota u tvojim očima,

Koliko ćeš još slušati horove,

Ljudi sa ivica.

Kada ćeš videti naše zidove podojene blatom,

Kada ćeš shvatiti da to što lete nisu ptice,

I da naša bašta nije bašta.

Gde si videla ovoliko nasmejane dece okupane ružinim vinom?

I kada si mislila da su oni stvarni?

Helena, to su čergari tuđe sreće,

I devojčice na uglu više ne prodaju jagode,

Jagode su precenjene.

I bojim se najviše, Helena,

Toga što i te rupice u tvojim obrazima,

Nisu izraz naive tvoje,

Već ožiljci od Sunca,

Iza stranih pogleda nekih zatreskanih dana.

I ne smej se više,

Napolju već kiša pada.

Autor: Milutin Milošević

Izvor fotografija: pinterest.com