13 okt Pesma sa Saturna

Moja ćerkica se konačno sprijateljila sa nekim. „Tata, tata, slušaj me! Zove se Tomas, opsednut je tehnologijom i vanzemaljcima, zajedno sedimo na matematici i omiljeni sladoledi su mu oni ledeni“, saopštila je pre neki dan. Skinuo sam pogled sa novina i njime uhvatio njene krupne plave oči koje su blistale od sreće. „Tomas kažeš…“, pravio sam se malo zabrinut na pomen dečakovog imena. „Šta kažeš da Tomasa pozovemo na večeru da ga i ja upoznam? Zvuči kao jako zanimljiv mladić.“ Nasmejala se. Prava vragolanka.

Čekam da dođu tako što sedim za laptopom u dnevnoj sobi. Tražim jedan program koji mi je potreban za posao. „Vlado, uvodimo korenite promene. Od tebe će se zahtevati da ih ispratiš blagubadudababla.“ Šefe, imam jednu vest za tebe. Program je nemoguće naći! Posebno na ovom zarđalom sistemu.

Polako padam u očajanje kada se oglasi zvono. Sva sreća pa sam već postavio večeru.

Tomas ne priča mnogo. A ni ne jede. Istina, nisam dobar kuvar, ali nije kao da me godine ovde nisu ničemu naučile. Kakav god da je, drago mi je što se slaže sa mojom ćerkom. Školska godina je počela prošlog meseca i žalila mi se više puta kako nije dobro prihvaćena.

„Tomase, čujem da ti dobro ide tehnologija. Da li bi mi možda pomogao da instaliram jedan program?“, pitam ljubazno nakon što sam završio obrok. „Prilično sam star i ne razumem se.“

„Naravno, gospodine.“

„Molim?! A šta ja da radim?“, ljuti se Nina.

„Nemoj da si takva, ćeri. Evo, operi sudove.“

„Kradeš mi Tomasa!“

„Nina, to je samo dok ne pomognem tvom tati. Gledaćemo film za pet minuta.“

Nakon što je pokupila sudove i kuhinjski pribor, Nina gasi sva svetla osim onih u dnevnoj sobi, gde smo nas dvojica. Zatim pomirena sa okolnostima, odlazi u sobu na sprat.

 Tomas samouvereno seda za laptopom. Bolje ga osmatram, jer deluje drugačije. Možda je to zbog svetla. Kosa mu je crvenija. Stolica glasno škripi dok se on okreće i zbunjeno me gleda, kao da zahteva neko objašnjenje. Da li sam tako očigledno buljio u njega? Ili nestrpljivo čeka da se ovaj dosadan starac seti imena programa? Nije ni jedno, ni drugo.

„Gospodine… je l’ Vi verujete u vanzemaljce?“ Surfovao sam malo internetom i našao gomilu stvari o malim zelenim. Ništa posebno. Ali njegova reakcija me je zatekla. Cilja pogled, oštar poput mača, na predeo između mojih očiju. Osećam kao da zna svaku moju tajnu, ali to traje samo trenutak.

„Sine, kakvi vanzemaljci, kakva čuda?“

„Ja, recimo, verujem.“

„Onaj koji veruje u svemu ih vidi. Možda je tako i lakše. Ne traga se za drugim objašnjenjima.“

Okreće se ka laptopu i, brže nego što ću ja ikada, kuca „The Sound of Saturn’s Rings” na jutjubu. Poznati zvuci plivaju u vazduhu. Podsećaju na dom, na led…

„Znate, nedavno je jedan deda iz Nase rekao kako postoje crni vanzemaljci koji imaju svemirske brodove. Par njih je viđeno na Saturnovim prstenovima, pa se misli da odatle dolaze. Izdao je knjigu koja je neviđeno skupa, što je velika šteta jer sam želeo da je naručim preko Amazon-a, ali sadrži detaljne opise vanzemaljaca i ekskluzivne slike! Ono što sam uspeo da iskopam je da imaju oštre, oštre zube. Telo im je nalik stojećoj dogi ili dozi, kako se već kaže, samo što su im ruke ogromne. Kandže im dodiruju tlo.“

Jednim noktom mu tipkam rame. Kada se okrene, vidi moje nasmejane „oštre, oštre zube”.  

Emilija Vrančić

Fotografije: deviantart.com, webastrolog.com