08 apr Periskop: Udica

Malo toga znam o pecanju. Slična situacija je s kukičanjem, pravljenjem maketa jedrilica, gajenjem kaktusa i zarađivanjem novca. Sve je manje onoga što bi u meni izazvalo vau efekat. Nešto što bi me nateralo da zatreperim. Potrebna mi je alhemija. Ne možeš dan provoditi pogrbljen pred računarom ili nosa zabijenog među stranice knjige. Klasičan beg od stvarnosti može neko vreme dati rezultate pre nego što nastupi zasićenje.

Znam da je za to delimično kriva pređena životna kilometraža i da bi trebalo da posmatram svet očima deteta. Ko za to još ima vremena i volje? Ekstremni sportovi ne dolaze u obzir. Adrenalinski šokovi kratko traju i ne prijaju organizmu. Nema tu neustrašivosti. Jedino grozničave potrebe da se oseti puls.

Pisac se lako zanese u izmišljanju. Tada može neosetno da sklizne u preterivanje i neiskrenost. To upada u oko kao štamparska greška. Neophodno je da postoji ravnoteža. Da se iskuse usponi, padovi, napadi besmisla i neobjašnjive razdraganosti, smrt, ljubav i sve ono između datuma koje pamtimo u ličnoj istoriji. Kada se u priču ubaci zrnce lične istine, sve se poslaže na mesto.

Prošlo je vreme kada sam sebe mogao da zavaram kako nešto radim za svoje dobro, za budućnost, čak i ako mi to ne prija niti me zanima. Zato mi se sad dosada mota oko nogu. Saplete ti kreativnost kad se najmanje nadaš.

Hemingvej nije imao takvih problema. Doduše, nije imao ni internet. Ratovanje, korida, lov na sabljarku, kokteli, pisanje stojećki, Pulicerova i Nobelova nagrada, pucanj u glavu. Da je preživeo samoubistvo sigurno bi pisao o njemu. Taj poslednji čin, za razliku od njegovog stila, nije bio nimalo uglađen. Ne želim da ulazim da li je su razlog tome bile nepokolebljive crne misli ili paranoja. Ipak, siguran sam da je to bilo delimično i zasluga smanjene mogućnosti oduševljenja. Čovek je prošao sve ono o čemu je pisao. Dovoljno za nekoliko života.

Ribarenje. Zvezdano nebo nad Santjagom, moralni zakon u njemu. Isrpljujuća borba s ribom. Istovremena žal što mora da je ubije, ali i odlučnost da to učini. Kako u vreme hologramskih života postići takav minimalizam u pisanju? Da li ostvarenje tog cilja budi demone?

Što više filozofiram, sve sam umorniji. Umesto da se obučem i izađem iz kuće. Zagušljiva razmišljanja književnih salona iskolačuju oči preda mnom poput mrtve ribe. Podrugljivo mi se smeškaju iste ideje koje reciklujem zavaravajući se kako to niko ne primećuje. Pisac ionako uvek piše jednu te istu knjigu. Niko nije tačno odredio do koje mere istu.

Odlazim do pijace. Na uglu je prodavnica ribolovačke opreme. Čekam da prodavac usluži čoveka ispred mene. Govore tajnim jezikom. Pominju virble, plovce, stopere, primame. Na stalku vise varalice. Šarene su, različitih oblika i tekstura. Čačkam ih, pokušavajući da zamislim kako ih ribe vide. I ljudima su takve stvari privlačne, a kamoli škrgašicama. Samo neka nešto bleska u mutnoj vodi.

Prodrmusao sam poslednju gumenu stvarčicu s narandžastim pipcima. Skrivenu udicu primetio sam tek pošto sam se ubo na nju. Stisnuo sam zube i drugom rukom je odvojio od jagodice kažiprsta. Srećom, nije se duboko zarila. Dok su njih dvojica proveravali do kada gospodinu traje ribolovačka dozvola, ćutke sam izašao iz radnje. Pritisnuo sampalcem bolno mesto i ubrzao hod.

Nije bio vau, ali i od jao efekta ima koristi. Može barem kratka priča da se izvuče.

Autor: Aleksandar Petrović

Fotografija: favim.com