22 apr Periskop: Ti si volela moj veltšmerc…

Danima se preganjam sa izdavačem oko uplate zaostalih honorara. Danas sam mu na kraju imejla dodao tri smajlija. Nemam pojma kada ću dobiti novac. Obećao je – verovatno za nekoliko dana. Majstor nedorečenosti. Merim puls. Ubrzan.

Emotikoni su dopadljivi. Svode osećanja na karikaturu, tako da ona prava možeš da zadržiš za sebe. Naknadno ih preispitaš. Nema pogleda, samo različita tumačenja. Od konteksta do konteksta. Industrija okruglih lica koja se krevelje a zapravo ćute, cveta. Ima ih toliko da više nisi siguran šta predstavljaju, pa moraš da pročitaš objašnjenje. Čini mi se kako se na svakom od njih krije prikriveni grč. S druge strane, istina je da često oko sebe, zarad dobrog zapleta, vidim ono čega nema.

Reči su spore i suvišne kada imaš sličicu. Izdavač me dobro poznaje, čita između redova i ne preza da to iskoristi protiv mene. Nanjušio je šta se dešava. Osetio da sam ranjiv. U onim danima. Koža mi gori. Osećam nelagodu, svrab. Olakšanje dolazi tek kada pomislim na nju.

Susret je bio romantičan. Jedno odsečno zvono. Osim poštaru, obično nikom ne otvaram. Nevidljiva sila dosade naterala me je da ustanem. U prvom trenutku pomislio sam da je anđeo. Obrisi njenog tela kupali su se u svetlosti. Izgledalo je kao da nesebično prikazuje bleštavost sopstvene aure. Onda se na trenutak sve zatamnilo. Neonka u hodniku je crkla.

Nije se predstavila. Zvonkim glasom, punim poleta, istrčala je dve naučene rečenice i tutnula mi u ruke blokče i upaljač. Prečuo sam iz koje je partije. Zapamtio sam pitanje. Naglasila je poslednji slog kao dete koje želi da saopšti nešto njemu važno. Za koga ću da glasam?

„Možda baš za tvoju opciju ako mi odgovoriš kako ćete da rešite veltšmerc?“

Izrazom lica podsećala je na smajlija razrogačenih očiju.

„Naši ciljevi su: bolji život za sve, više radnih mesta, socijalna pravda…“

Rupice na obrazima pratile su ritam deset tačaka partijskog programa.

„Misliš li da je Verter trebalo da se ubije?“

Zaćutala je. Treptala je zbunjeno. Sve što sam želeo u tom trenutku bilo je da me golica tim trepavicama.

„Je l’ sve u redu?“, upitao je kratko podšišani mladić u lister odelu. Stvorio se iza zida koji je vodio ka liftu. Na desnom reveru ponosno je nosio veliki bedž sa zaokruženim brojem. Zurio sam u tminu njegovih širokih nozdrvi.

„Da, da gospodin samo još nije siguran za koga će da glasa.“

„Eh, pa bar o tome ne mora da se razmišlja“, rekao je obujmivši je oko struka. Privukao ju je k sebi. „Naš program je jasan i konkretan.“ Pružio mi je letak odštampan na sjajnom papiru.

„Ako bi me na dan glasanja gospođica podsetila…“

„Nije problem, imamo vaš… tj. ako nam ostavite mobilni rado će vas pozvati.“

Pružio mi je olovku, a ja sam na prvoj strani dobijenog blokčeta ispisao broj telefona i docrtao smajlija.

Kada je Verter upoznao Lote na balu napolju je besnelo nevreme. Gledali su u nebo i na pameti su im bili stihovi iste pesme. U pomrčini hodnika oko mene  sevnula je munja i udario me je grom.

Sumnjam da bismo se složili oko lirike ali meni je telo svejedno bridelo. I ne znam šta bih s tim. Predugo sam bio sâm. A golicanje ne prestaje. Trenutno je predizborna tišina. Ćutanje mi teško pada. Ma, i da mogu da pričam samo bih lajao u prazno. Znam ceo vijugavi put. Divni trenuci, nezaboravni. I završetak. I oporavak. Dugogodišnji. Dostigao sam zrelost u pisanju nauštrb onoj u ljubavi. Pisac je ionako monah umetnosti. Stvara u samoći. Usamljenost niko nije pominjao u tom paketu.

Izborni je dan. Ležim na parketu, gledam u tavanicu. Čekam da zazvoni telefon.

Listić za glasanje sam pocepao još prošle nedelje, čim sam ga pronašao u sandučetu.

Autor: Aleksandar Petrović

Fotografija: weheartit.com