01 avg Pavle Zelić: „Upornost se zaista isplati!“

Pavle Zelić je domaći pisac, teoretičar i strip scenarista. Rođen je 1979. godine u Beogradu gde trenutno živi i stvara, ali i radi u struci. Po zanimanju je diplomirani farmaceut. Piše kritike i eseje za brojne štampane i online časopise i trenutno je kao kritičar saradnik RTS-a, portala Urban Bug i dnevnog lista Politika. Urednik je zbirke priča erotske fantastike „Ugriz strasti“ 2007. godine. Do sada su mu objavljene zbirka priča „Poslednja velika avantura“ i roman „Peščana hronika“, stripovi “Družina Dardaneli: poljubac leptirice” i „Družina Dardaneli: Zločin na Svetskoj izložbi“, „Lana Tafi“ i „Otvoreni umovi, slobodni umovi“ i veći broj kratkih stripova sa različitim crtačima.

Da li ste oduvek voleli da čitate?

Naravno! Počev od stripova o Tarzanu, i to onih koje su pravili naši autori, preko iščitavanja Politikinog Zabavnika od korice do korice, pa zatim otkrivanja biblioteka i omladinskih edicija… Čitanje je ispunjavalo ceo moj svet i zaista napravilo od mene osobu kakva sam sada. Na neki način ga se pomalo i plašim, jer jednom kad počnem, teško mi je da stanem, a danas se i treba rano probuditi za posao…

Koje su Vaše omiljene knjige iz detinjstva? A pisci?

Kao i verovatno mnoge generacije pre mene, počeo sam sa knjigama Verna, Salgarija, Maja, da bih relativno rano otkrio žanr, preko i preko Poa i Birsa došao do Tolkina, Bredberija, Kinga, Barkera, Simonsa… Zvuči pomalo preozbiljno, ali ako je su „Avanture Artura Gordona Pima“ mogle da se nađu u biblioteci Kadok za decu, onda nije čudo što sam prestravljen ali i opčinjen takvim delom poželeo još žešća iskustva… Ipak, potičući iz porodice u kojoj se mnogo, mnogo čitalo, i imajući u vidu da su mi svetski klasici uvek bili nadomak ruke, nikada nisam ni njih zapostavio, uvek idući bar koji razred ispred sa lektirom. Važni su mi bili, i još uvek su i Igo, Remark, Man, Andrić, Ćosić, Pekić…

Ko su Vaši omiljeni pisci danas?

I dalje uživam u novim romanima klasika žanra kao što je Stiven King, ali sam zavoleo i Karlosa Ruisa Safona, Mišela Uelbeka, Mo Jena, za ljubitelje fantastike nezaobilaznog Džordža Martina… Ne smem nikako da zaboravim i autore, a preciznije scenariste najboljih stripova današnjice kao što su Alan Mur, Frenk Miler, Robert Kirkman, Nil Gejman, koji su mi ništa manje dragi i zbog pomenutih poslovnih ograničenja ih čak i temeljnije pratim.

Koje biste domaće pisce izdvojili?

Jedna nova ali vrlo konsolidovana generacija, nadam se budućih klasika dostojnih ne samo lektire već ozbiljnih studija i analiza dozreva i uzbudljivo je biti tu kad se to dešava. Mislim na Vladimira Kecmanovića, Dejana Stojiljkovića, Slobodana Vladušića, koji uz par starijih vukova kao što su Goran Petrović, Vladimir Pištalo, Uroš Petrović, Goran Skrobonja, čije po mom mišljenju najbolje knjige tek treba da očekujemo, čine okosnicu onoga što će srpsku književnost svih žanrova i tema (za)držati na visokom nivou u decenijama koje slede.

Šta Vas je navelo da napišete „Peščanu hroniku“?

Posle mnogo, mnogo priča, sakupljenih i u zbirci „Poslednja velika avantura“ (Matica srpska, 2009.) došlo je vreme da „diplomiram“ sa romanom. Imao sam jaku ideju, koja je spajala meni uvek drag žanr i fantastiku, ali i istoriju i to, što se tiče omladinskih radnih akcija, potpuno neiskorišćenu u domaćoj književnosti, i konačno, deo lične prošlosti, kako one koju sam sâm doživeo odrastajući u smutnim 90-im godinama, tako i prošlosti moje bake, ali i mnogih drugih ljudi koje sam upoznao istražujući za potrebe romana. Priča o misteriji pionira nestalih na posleratnoj izgradnji Novog Beograda, i njeno raspetljavanje u pola veka koji slede, mi je pored horora, drame, političkog i socijalnog nivoa dala priliku da kroz metaforu poentiram jakim zaključkom koji može da provocira, ali se nadam i tera na razmišljanje.

Da li pripremate sledeći roman?

Uveliko. Kao i u slučaju „Peščane hronike“, počinjem sa istraživanjem kako na netu, ali još važnije u biblioteci, zatim tu je bezbroj papirića-podsetnika sa idejama, replikama, razradama likova i scena koje se razvlače po kući, a volim i da pravim sebi muzičke liste kojima stvaram atmosferu za rad.

Možete li nam reći nešto više o tome?

Još uvek sam u onom zabavnom delu kada smišljam i odbacujem ideje, ali nije tajna ako kažem da je u pitanju još jedan istorijski roman, ovoga puta smešten u period pre I srpskog ustanka, i da će predstaviti strahovladu dahija i ličnosti iz tog doba na način kako to nikada nije urađeno.

Možete li  reći koju reč budućim piscima i dati savet onima koji vole da čitaju i pišu?

Upornost se zaista isplati! Danas ima toliko mesta gde se može objaviti priča, pesma, čak i roman, ali ono što nam nedostaje je samodisciplina, skromnosti i poniznost pred velikanima koje nasleđujemo. Čitajte i upoređujte, i iako verovatno (skoro) niko od nas neće pisati kao Crnjanski ili Pavić, možemo biti nešto sasvim drugo, samo svoji i jedinstveni, ali tek ako uložimo bezgraničan trud u brušenje stila, rečenice i misli.

Zašto ste Vi “Crna ovca”?

Zato što se borim da strip i žanrovska književnost zauzmu mesto koje im pripada uz druge umetnički i kritičarski priznate izraze. O ovome govorim i pišem već godinama, a i sâm sam stvaralac kako stripova tako i romana i priča naučne fantastike i horora, i malo po malo se ta barijera predrasuda kruni, ponajviše zahvaljujući čitaocima koji razumeju i vole ono što radim ja i drugi pisci, scenaristi i crtači… Najteže je ipak obezbediti poverenje i vernost nove, mlade publike koja nije imala prilike da odrasta na dobroj fantastici a naročito stripu, već se sistematski zaglupljuje i mnogostruko veći napor da se takav čitalac stvori je ono za šta postoji još manje razumevanja, ali izaziva u meni još veći inat i potrebu da se uspe.

Razgovarao: Uroš Timić

Fotografija: Pavle Zelić