11 jan PAUK

Ostala sam  u trpezariji gde se iz lonca još uvek pušila supa i mirisala piletina iz pleha. Svi su u jednom trenutku odmakli stolice, ustali i ostišli. Gledam u dan i čekam noć. Ne pomeram se, svesna da nije baš normalna situacija, ali ne preduzimam apsolutno ništa. Sat na zidu je tiho otkucavao sekunde koje su pretile da se pretvore u dan koji nije jasan.Tišina. Moć paralize. Dišem bez dobrog razloga i čekam.Čekam da se pomeri zid,  da se zamagli staklo na prozoru, da neko umre pa da kuknjva promeni situaciju. Ništa….

Pauk mi prilazi, gladan, besan, bez poštovanja prelazi preko mene i nastavlja ka svom zacrtanom cilju. Negde u glavi sam došla do zaključka da ne smem da napravim ni jedan nagli pokret, pa sam samo perifernim vidom nastavila da posmatram zamrznute scene po sobi. Stvari su ispuštale nekakav čudan zvuk praveći se da je to od umora. Pauk je došao do svog cilja, a to je bila jedna mala mušica zapletena u mrežu u ćošku. Visila je očajnički umorna okačena o surove, jake, nesavladile niti paukove zamke. Gledao ju je sadistički u želji da ona propati u strahu što duže. Odjednom su zvuci njegovih koraka postali neizdrživo glasni i meni. Ta jadna mušica mora da je čula grmljavinu. Njeno otimanje je postalo očajnički uznemireno. Čula sam njene krike, njena bitka za život već predugo traje i gubi je tu pred mojim očima. Osmeh pauka nisam videla, ali sam bila sigurna da se smeši ludački. Pomilovao je po glavi, ostala je skamenjena. Njegove jake dlakave noge su dirale njeno malo telo, obliznuo se. Moja želja da ga zgazim je rasla, ali predstava me je obuzela, nisam učinila ništa. Nastavila sam da posmatram sa grčom na usnama. Njene okice su molile za milost, ali milosti, sigurna sam bila, neće dobiti. Pauk joj je prišao, zagrlio svojim jakim, dlakavim nožurdama. Učinilo mi se da je i ona zagrlila njega, smirila se, prepustila… Ljubav žrtve i dželata… Stajali su tako par sekundi, a onda je trzaj paukovog zagljaja skršio njeno malo telo. Uzdah joj se oteo iz malih usta. Zadnji uzdah, pogled ukočen na njemu, plač hiljade drugih muva postajao je neizdrživ. Pauk se oblizivao grickajući njeno telo, njene oči, udišući njenu dušu… Sve je brzo bilo gotovo. Nestala je sasvim. Samo je jedno malo krilce palo na patos .

      Vrata su se otvorila, promajala je oduvala krilce u moju supu. Svi su ponovo posedali na svoja mesta i nastavili da srču. Nastavili su prazne razgovore o politici, vremenu, poslu, kao da se ništa nije desilo.

 Poželela sam da ustanem, pobegnem, plakalo mi se… Probala sam, ali nisam uspela. Jake paukove niti su bile svuda po meni i čvrsto me držale prikovanu za stolicu. Bacila sam pogled na ljude za stolom, kezili su mi se osiono, lizali supu sa usana. Pauk je stajao na ramenu jednom od njiih. Namignuo mi je. Nastavila sam da jedem, ćuteći…

Autorka: Tamara Lucić Dinić

Fotografija: favim.com