25 mar PABLO JE SAMO UMEO DA SLIKA…

Odavno je počelo da se razdanjuje. Isparavao je onaj prepoznatljivi pariski smog, mešajući se sa retkom prizemnom maglom, uskovitlan kricima raspevanih ždrela ptičica, negde sa visine. Kroz zbijene roletne probijao je nerasanjeni, pomalo prigušeni žamor užurbanih ljudi, škripavi zvuk paljenja automobila ili cik polupraznog jutarnjeg tramvaja. Ubrzo, šiljati su se sunčevi zraci provukli kroz svaki otvor na prozorskim oknima i sjajni parket ateljea podleže razvrištanoj svetlobi. Život je morao da se probudi.

Purpur sa unutrašnje strane kapaka poče polako da bledi, nestaje, ostavljajući za sobom velike svetložute, gotovo pozlaćene mrlje. Njegove su oči prokišnjavale usled iždžikljalog iskonskog proletnog žara još jedne tmurne ratne godine. Sede na ivicu kreveta, protrlja očne jabučice, podiže ruke visoko i zevnu. Zatim se odgega, mileći preko parketa, do toaleta, sasvim polako, kao neko ko je živ čitave šezdeset i tri godine. Grotlo keramičke šolje se oglasi i Jugoslovenka se trgnu, protežući sve prste na nogama te i ona zevnu, poluotvorenih očiju. Zaželi dobro jutro čoveku u beloj potkošulji sa dve bledo plave tačkice. Namah se učini kao da čovek nemarno maše nekome, u prolazu, nekome kome možda i ne želi dobro jutro.

Mala zgužvana žućkasta kutijica Gauloises skotrlja se sa okruglog belog stola, jedinog u prostranoj prostoriji i pucketavi zvuk kresnute šibice prsnu u visini njegovih usana. Dim prve cigarete tog aprilskog dana prošeta sasušenim španskim plućima. Zatim nešto iznova krcnu i crvena džezva bi ognjem slepljena sa svoje donje strane. Kafa za dobro jutro mirno reče čovek. Žena se kiselo nasmeja, pogleda prikovanog za jedan od nezavršenih crteža na levom zidu.

Jak miris smrvljene kafe, uvezene sa nekog dalekog kontinenta, izmeša se sa parom proključale vode. Kao kazaljke na satu kruže dve male srebrnkaste kašike sve do oboda šolja. Duvan i dalje isparava oko njega. Žena otpi gutljaj tamnosmeđe gorke tečnosti.

Pablo, ja ne mogu više ovako, reče, gotova da se rasplače. Donosiš mi mirise drugih žena. Ne mogu da spavam.

Španac srknu iz tople keramičke šolje, te izvuče poslednje čuperke duvana iz cigarete koji se, pretvoreni u prah, probiše kroz obe nozdrve uz lepršanje, negde u ravni njenih podočnjaka. Doro moja, znaš da nisam u stanju imati samo jednu ljubavnicu.

Žena ciknu nabubrelih očiju, sasušena grla, razvodnjena pogleda.

Nisam više inspirisan kao onda pre devet godina. Ti si mi dala Gerniku, ali čini mi se da je ovo jedan prelazni period, ja moram dalje, uz neku drugu ženu.

Lice zaronjeno u pokapane ruke sa druge strane drvenog stolića, i samo iscepkani trzaji istanjenog, pomalo izlizanog glasa. Prođe najdužih dva minuta u istoriji njihovih isprepletenih životnih puteva. Ti… ti mene ne voliš? Upita stidljivo uplakana Jugoslovenka.

Ne. Hladnokrvno izusti Pablo. Nikada i nisam. Znaš da ja to ne umem.

Crnokosa se zagrcnu.

Ti si moja muza i ljubavnica. Uvek si to i bila. Ali te ne mogu voleti.

Pablo, ja ću sada otići od tebe, zauvek. Da li me razumeš?

Zacvrča zapaljeni vrh nove cigarete. Čovek klimnu glavom. I nastavi da govori dok mu se sivilo slivalo sa razapetih usana. Kako ne razumeš? Iščuđavao se Pablo. Pa ja sam najveći umetnik ovog stoleća. Draga moja, bilo bi prosto neprirodno da istinski volim nekoga osim sebe.

Reza ispade iz okvira i silno zalupljena vrata prolomiše zgradom. Žena je jecala, spuštajući se niz stare stepenice, poslednji put.

Čovek je sedeo u svojoj prljavoj potkošulji i ponavljao, sve tiše i tiše Ja sam najveći umetnik ovog stoleća…

Autor: Stefan Basarić

Fotografije: pinterest.com