21 okt P E N A L

– Umirem sporo – rekla je mama.

– Potrošila sam sve svoje poslednje reči i zato mi je neprijatno, Brale. Neprijatno što sam još uvek živa, što moram ovde nepomično da sedim i izgovaram ono što nas oboje muči. Nije pravedno, Brale. Nije i gotovo. Ako mi je već život proleteo tako brzo, zašto se, onda, smrt nećka, zašto baš ona ima toliko vremena kad sa sobom ne donosi ništa?

U potpunom mraku periferijske garsonjere, u jednoj od retkih zgrada u ulici, zamirali su pramičci svetla iz pepeljare, gde su sagorevali iscepkani tiketi lutrije.

– Nemam rutine u životu, to je! – zgužvani i obmotani jorgan ponovo se javio maminim glasom.

– Sve mi se dešava kao prvi put, ali, avaj, ne tako tajanstveno, kao što se to dešava tebi, Brale, jer si mlad – sa izvesnim osećanjem strahopoštovanja prema životnoj inicijaciji ili nekom novom otkriću – ne, ne tako, već samo sa umornim znanjem i unapred očekivanoj i dogođenoj posledici, nečemu što sam unapred znala i trudila se da baš to izbegnem u životu, a ipak se događa bez ikakve moje praktične ili voljne pripreme. Kao da me neko prisiljava  da stalno i iznova ponavljam razred u školi, Brale. I nikada nije isto, nikada se ne dogodi rutina, uvek je mučni, prvi put, bez navike, bez otupljenja čula, uvek bolno, bolno, moj Brale…

Mama je zatim zaćutala. Hladnoća prerane zime sekla je vazduh u njihovom sobičku na ledene kriške teških uzdaha. Hladno gluvilo mraka prepuštalo ih je sebi kao u zatvorskim samicama. Mamino disanje postalo je šumnije i ravnomernije.

Mama spava.

Svetlo je naglo prsnulo iz sijalice. Žmirkajući pod jorganima namrgođeno su gledali jedno u drugo. Naredna dva sata moraće da se zagreju, okupaju i najedu. I da, naravno, upale televizor, isprate još jednu Planetarnu Lutriju, globalni loto, zakazan, na sreću, upravo u terminu bez restrikcije.

Iz bleštavog i šarenog studija stranog TV centra, nasmejana lica voditelja i televizijskih zečica uzbuđeno su ćeretala o večitoj sreći izabranih. S ove strane, njihov entuzijazam prenosio je domaći mrzovoljni spiker u nasinhronizaciji.

– Pojačaj – rekla je mama dok joj se u ustima razvlačio podgrejani preksinoćni kupus.

Uz preterane salve orkestarskih počasnih najava i nadvikivanje voditelja i spikera, lepotice u kupaćim kostimima nestrpljivo su pljeskale ručicama ispred goleme mašine, dokonim umom dizajnera pretvorene u čudovište s patetičnim osmehom.

Posle nekoliko trenutaka napetog iščekivanja, iz kibernetičke nutrine počela je da izlazi cedulja sa imenom srećnika. Zajapurena golišava crnka dotrčala je s papirićem do voditelja. Tuš. Još jedan. Ime je teško izgovorljivo? Ipak, posle početnog nemog micanja usnama, jasno se začulo njegovo ime: Bratislav Petrašinović!

– Čestitamo – kratko je rekao spiker.

– Fatamorgana je fizička i organska pojava, Brale – rekla je  mama B-u koji je trljao oči. – Ne postoji etička fatamorgana – dodala je.

Svetlo i televizor, kao i sav svet napolju, ponovo su se ugasili.

Ujutro je B. nešto brzo i smeteno rekao majci i krenuo sa službenicima Planetarne Lutrije svojoj sreći. To su bila dva snagatora u crnim odelima, kliše koji je malo odudarao sa tamnim naočarima, svojim oblikom podsećajući više na slepačke nego na pomodne okvire. Vrlo rečito predstavljali su onaj soj nemih egzekutora koji, izvan grada i tuđih pogleda, probadaju nožem svoju osuđenu žrtvu, čija je agonija odmotavanje uzaludnog, psećeg života. Nozdrve su im se stalno širile i skupljale od nekog suzdržanog besa, ili, zaista, nisu videli, pa su po njuhu pronalazili izabrane. Naravno, ništa nisu govorili, možda zato što nisu  govorili jezikom koji izabrani razume. Ipak, uslužno su mu pridržali mantil i odveli ga pod ruku niz stepenice. Napolju ih je čekala crna limuzina, razmetljivo parkirana nasred njihove ulice, opkoljena mnoštvom koje je slabim glasovima skandiralo B.-ovo ime. Limuzina je polako napuštala periferijsku ulicu. Zauvek.

Ugodno zavaljen pozadi, B. je ćutke posmatrao zgrade kako promiču sve brže, prolaznike i životinje-lutalice, tužno slične jedni drugima, šaren dronjav veš po terasama, krezube avlijske tarabe, vetar koji se uvijao u minijaturnim ciklonima noseći prljav papir i kese. Grad je, zatim, sasvim iščezao, a svuda naokolo izbile su posivele tratine večitog ugara i bodljikavog golog žbunja, sve do pustinje niz koju je mirno oticala siva traka autoputa.

B. nije znao koliko je vremena proteklo dok najzad nije ugledao, još uvek na nedostižnom horizontu, betonski oblak stadiona prema kom su sve brže hitali. Nije znao da taj stadion uopšte postoji. Ukopan i ovalne konstrukcije, podsećao je na golemi zatvoreni akvarijum pun pondenalne pretnje nečeg ogromnog, živog i opasno pritajenog.

Tamo je B. skoro oslepeo od sevanja bezbrojnih bliceva, skoro da je i ogluveo od napasne dreke novinara u vavilonskoj pometnji raznih jezika i, uz guranje i zagušljivu gužvu pred uskim vratima, najzad je izašao na fudbalski teren obasjan veštačkim sunčanim danom reflektora. Simulator je sasvim dostojno prenosio utisak raspamećenog mnoštva navijača, čija su se plazmatična tela ugibala u hipnotičkom bunilu „meksičkog talasa“.

B. je kao u snu prilazio kaznenom prostoru. Čekala ga je lopta na tački jedanaesterca, O’Brajen, u sudijskom, crnom dresu i, u sedam metara širokim vratima, zgrčen i spreman za skok slavni Emilijano!

B. je pokušavao, u magnovenju, da se seti slučajnih pabiraka tuđih  razgovora o ovoj igri. Sve je bilo jasno. Njegov zadatak bio je da jednim jedinim udarcem pogodi vrata i savlada slavnog Emilijana, koga je poznavao samo s reklamnih plakata: kao nasmejanog marijačija pored oznojene krigle kukuruznog piva ili kao mačije telo u izduženom luku koje u letu hvata loptu s repom komete. Ukoliko mu to uspe, Planetarna Lutrija učiniće kraj svim njegovim nevoljama. SVIM.

U to su ga mogli uveriti besplatni simulatori postavljeni svuda po gradu, tamo gde se večito tiskala gomila znatiželjnika i onih koji bi čitave svoje živote i sve u njima rado poslali dođavola za jedan jedini dan isplaniran u svetskim centrima igara na sreću.

– Svi tvoji košmari će nestati, brate – u toploj tami odaje sa simulatorom, sećao se, dočekao ga je prijatan sugestivan muški glas. – Da, problemi sa zdravljem, tvoji loši zubi i krmeljava kratkovidost, na primer.

Zid odaje osvetleo je lik O’Brajena, ostarelog Ričarda Bartona, čiji je starački šušketav glas modulatorima bio pretvoren u baršunastu mekotu i bodru odsečnost iz „Kleopatre“.

– Rodićeš se ponovo, brate – rekao je O’Brajen. – Ponovo, naravno, jer to nam je i cilj. Zar ne lečimo neizlečivo, zar ne usrećujemo nesrećno, zar ne ulepšavamo ružno? A zar to nije ponovo rođenje? I, najzad, imamo li prava ne pružiti priliku izabranima? MI, brate, to možemo. O, kako još možemo!

O’Brajenov glas dobio je na vodviljskoj zavodljivosti.

– Program Planetarne Lutrije radi na tome da jednog dana, o, kako jednog dana, SVI postanemo dobitnici, a niko gubitnik! Milijarde i milijarde dobitaka, blistavi dobitnici, srećni i mladi, zaljubljeni (obostrano!) u život, obožavani, jedini! Gledaj, brate!

B. je na hologramskim razglednicama ugledao sebe nasmejanog, divno raspoloženog, kako mazi šiljatu glavu lovačkog psa plamenomrke boje. Scena je pod zlatastorumenim velom jeseni i toplim okerom kuće u drugom planu, sijala moćnim poliranim sjajem visoke rezolucije. Ugrađeni dizajner dodavao je i oduzimao zamišljene delove predela, šume i pitome krajolike blago ustalasanih brežuljaka, jezera i proplanke, bazene i teniska igrališta, lovišta i senice za ptice i košute – raj jedne izgubljene zemlje koje se B. teško i uz muku sećao, kao sna iz detinjstva.

– Ili – šaputao mu je O’Brajen – menjaj, zašto da ne? Uvek drugačije. Jedan dan: kasino na Azurnoj obali; drugi: romantična šetnja na rivijeri; treći: šuma; zatim Antartik, Mesec, podvodni klobuk biosfere u Okeanu, Andi i Baleari ujedno, Australija i Madagaskar, Venecija, Saturn, Alfa prokleta Kentaur!!! Sve! Sve! Sve!

Sličice su se vrtoglavo menjale kao bleskovi rajskih predela iz kojih se više nije moglo svojevoljno napolje. Lice O’Brajena ponovo zauze celu odaju. Staloženo i ozbiljno nastavljao je drugi deo programa.

– Upitaj se, na kraju, brate, šta je sa onima koji ovakvu šansu ne iskoriste. Oni koji uprkos sopstvenoj izabranosti pljunu na sudbinu i promaše penal! Ili, ukoliko moj prijatelj, slavni Emilijano, odbrani tvoj udarac? Ili se tvom šutu ispreče vratnice?

Priznaj poraz i sopstvenu grešku sportski. Izabran od milijarde ljudi, ima pravo uživanja milijardu života, ako je zaista izabran. Ali ako nije, ako je prevario sudbinu, on snosi odgovornost milijarde sudbina, uskraćenih njegovom lažnom izabranošću, za koju je kriv svojom nedostojnošću i nehajem! I takav zaslužuje posebne napore Planetarne Lutrije! Milijarde smrti u jednoj jedinoj i neponovljivoj Sobi 101, sobi koja će, samo za tebe, brate, izvući na videlo tvoj najintimniji užas, najgoru fobiju, najjeziviji dečiji strah i njime te umoriti polako, milijarde puta polako i još lakše. Smrt je nagrada kada se čeka i priželjkuje! Zar ne? Zar ne, brate?… Zar….

Program u simulatoru upravo se završio. Svetlo spolja raspršilo je lice O’Brajena. Ulazili su drugi znatiželjnici.

Mama je teško disala u mraku.

– Ako me izaberu? Ha! Zabiću ga onom španjuletu i to kroz uši! Bolje veruj u to, sine! Vežbanje? Kakvo vežbanje! U tome je vic, Brale. TO ne treba vežbati, kao ni skakanje padobranom, ako nikada ranije nisi skakao, a moraš da skočiš samo jednom zbog nečeg vrlo važnog.  Ništa, samo namestiš loptu i udariš. Ja bih mu, bogme, zabiberila! Bih, Brale! Zaista!

B. usamljen prilazi lopti u kaznenom prostoru. Oseća da strah marljivo kvasi njegove dlanove i lepi jezik za suva nepca.

Naučio je od majke da u prostoru i vremenu bez ikakve recepcije sledi puteve svoga instikta koji mu se obraća uvek ohrabrujućim glasom punim obećanja.

U njegovim kolenima neko je umesto kostiju ostavio gumene bombone koje žvaću usporeni koraci po plastičnom travnjaku.

Vrata su prostrana, kao zid kuće prema ulici i zaista ih je teško promašiti, uprkos slavnom Emilijanu i njegovim mačijim sposobnostima.

Neće potrčati jer trči samo za retkim autobusima gradskog saobraćaja. U ovom slučaju motiv mu nekako izgleda mnogo manji. Može mu se desiti da se spotakne i padne. Udariće špicom svoje stare i odrpane patike. Lopta će dobiti na brzini, malo će možda ići uvis, ne mnogo i trebalo bi da uleti posred gola, a to se, koliko zna, jako teško, gotovo nemoguće, brani.

B. potrča, malo klecnu, odalami nespretno po lopti, izgubi ravnotežu i pade, pogleda i – GOL! Emilijano se nije gotovo ni pomerio, krenuo je, kao da je krenuo, ali je stao, zapanjen.  GOL! GOL! GOL! U glavi mu tutnji od „meksičkog talasa“.

Na O’Brajenov znak pritrčavaju mu snagatori iz službe Planetarne Lutrije, bez izraza na licu prikopčavaju ga na cevčice i žice! Prirtčavaju mu i divna draga lica koja je odavno zaboravio. Uspomene… i veseli događaji!

Nestaju strahovi i sive vizure, iščezavaju betonska čudovišta i smeće po ulicama, nestaju ratovi i zaraze, zemljotresi i poplave, nestaju ubice i nemi krici ubijenih i zadavljenih po pothodnicima i ulazima, nestaju i prepuni autobusi malaksalog gradskog saobraćaja! Nestaje Grad, opredmećeno poniženje malog čoveka, Grad koji guta i bljuje dane i godine, živote i sudbine, Grad koji puca kapislama vremena praznog, koji stoji u levku istorije gde klokoću fekalije univerzuma, gde bezbrojni mlinovi zaglušujuće melju dosadne dane pune jada, gde se ružan ružnom ružno osmehuje, gde su trbusi naduveni od bolesti, a glave od krikova! I bodeži u drhtavim rukama nenaviklih ubica, nečasne ponude sitnih trgovaca i stranaca devojkama koje više nikada neće pisati pisma, lešinari koji kljuju srce napaćenog stada, tuga u sparušenoj prirodi čiji sokovi postaju otrovno mleko i bolesne boje neba, hladni mesečev prsten samrtne izmaglice, milioni mravljih sudbina, zadavljene prijateljice noći, osiroteli čitaoci romana, usporeni besednici i nasilja kratkih rečenica – naredbi i psovki. Prećutna podrazumevanja, zatim i nesporazumi, ketman do ketmana, čitaoci između redova, gde je belina slobodnog izbora, šarlatani nacionalnih krvavih karnevala, lunatici, auguri i zvezdočatci u ruhu bankara i obratno, stegovi, zakletve, časti i tradicije – obrisane guzice i klokotanje u bezdnu vojničkog čučavca odakle pacovski knez hita okomitom putanjom do moje i tvoje utrobe!

O, ispovraćane ulice Grada! O, plodovi svežih, zimogrožljivih išmrkavanja! O, tela, o, tela pijanih, poživinčenih, prestrašenih, o, poniženih nikada – više – ljudi!

Krpelj večitog mraka čiji trag ostaje zauvek u našim očima! Moja tuga i nemoć koju žudno piju netopiri opasnih noći i umrlih dana u špalirima neobrijanih muškaraca sa svežnjevima bezvrednog novca, bednih tiketa za malu, jednokratnu radost! Njihovo prigušeno mumlanje, neuhvatljiva frekvencija trbuhozboraca, raspletena kao nit svuda po ulicama, po stanovima, provučena kroz ušne školjke svih metalnih pločica, ugašenih matrikula! Hipnoza neprečišćenog zvuka, demonsko cerekanje, slavlje crnog flora, posthumni urnebes, suludo prelo mrtvoga stada! Trka radosnog jesenjeg krosa kroz šume lampiona i semafora, od sedam do sedamdeset i sedam, od beba do umirućih staraca, creva na vitlu, pregaženi bivši kućni ljubimci. Prvi prolazim kroz cilj, prvi prolazim kroz cilj! Zlatna medalja, prvo je poslednje i poslednje je prvo, jedna devojka, smrznuta i sama, plavim pokretom sipa u sebe zdrobljeno staklo! Kristali smrti penušaju se u prenatalne svetove, bleskove zaslepljujućih rasprskavanja novog života, grozdanje milijardi ćelija! Tumor novog života raste u svojoj sebičnosti i nada se povoljnim astrološkim predispozicijama, kojih nema, jer ni zvezda na nebu više nema, kao ni žlebova na dlanovima, ni sudbina van onih koje su već odlučene i ne trpe nesavršenstva slučajnosti!

O, srećni izlazak, o, srećni prolasku ludog broda Bratislava preko podvodnih stena podmuklog bola! O, blago! O, pesmo!!!

B. čuje razuman glas koji ne želi da čuje, očinski i čvrst glas O’Brajena:

– Ovo stoleće je stovarište istorijskih suvišnih pošiljki. Viška i pokvarene robe. Zato zaudara, ukoliko se dobro ne upakuje. Čovek nikada nije bio manji, ni njegovo jastvo glasnije. Ostale su čestice zvuka „ja“, „ja“,“ja“… A naokolo tišina. Toplo gluvilo odahnuća.

– Izdvojićemo svako „ja“, ne sad , ne ni sutra, ali jednom sigurno hoćemo. I svako od tih „ja“ udesićemo da bude „mi“. Da li si pogodio gol? To nije važno. I da jesi, simulator je pokazao da jesi, tvoja sudbina više ne zavisi od tebi poznatih i voljenih ljudi. Pristao si da menjaš svoj život iz korena, da ne budeš više ti, nego neko drugi i srećniji. Kao da ima srećnijih… To je kliše loših TV- sapunica, ali na kog padaju svi. Ponekad i sam sebi poverujem gledajući šta rade naši psihodizajneri. Tvoja majka veruje da si u beskrajnom okruženju rajskih mogućnosti; to, u stvari, veruju svi i neka u to veruju, jer to nam je cilj.

– Nova vera! Televizijske mise Planetarne Lutrije, Mamonove kibernetičke emanacije, doboši sa kuglicama, telefonske lutrije, sportske prognoze, obične opklade među prijateljima… Neka svi budu izbrani, jer to i žele. Neka svi izmene svoje dosadne i trivijalne živote drugačijim i spostvenijim jastvom, nezasluženim uživanjima, vrlim, novim svetom kojeg im serviramo po kioscima sa simulatorima. Toliko i niukoliko više mogu da podnesu. Kakva pohlepa! Zar ti nije jasno da bi milijardu užitaka u beskrajnom nizu samo jednim svojim zrakom, samo milionitim delom svojeg trenutnog intenziteta spržilo tvoj mali i slab um?!

– Ponovo rođenje? Tvoj klonovani duplikat pod našom direktnom upravom? To hoćeš? Mi nećemo. Mi želimo tebe, tvoj strah, tvoje ime, tvoj uplašeni identitet, tvoje usrano „ja“! Želimo ti da uspeš. To si svakako zaslužio. I kada budemo izolovali svakog pojedinačno dobićemo univerzalnu matricu ponašanja za sluge kibernetike, jer nije li upravo čovek stvorivši mašinu pokrenuo igru u kojoj se propadljivost skupo plaća deponovanjem na smetlišta? Vreme je da propadljivija vrsta, ako je to i čovek, ustupi mesto mašinskom medijumu savršene nepropadljivosti koji će ga upotrebljavati za svoje kompleksnije svrhe! Ni ne sanjaš čemu sve čovek može da koristi!

O’ Brajenove reči završavaju uzaludnim zvukom uzvičnika, loptom koja isto tako uzaludno udara u sastavak vratnica, baš kao i prvi grumen zemlje o kovčeg čiji mrak B. sve brže i brže udiše.

Živ zakopan – nalaz je svemoćne Sobe 101.

Aparaturom složenom od cevčica i pumpi, žilica sa majušnim stopama pričvršćenim po celom njegovom telu, B. će svaki trenutak užasa večno osećati kao prvi i najgori.

Jer, svrha ovog mesta je da navike na pakao nema.

Autor: Čedomir Janičić

Fotografije: mikespecian.com, whoateallthepies.tv