Kad fališ,
nije to onako,
kako bilo ko drugi nedostaje.
I duhovno,
i mentalno se uranjam u procep,
koji si za sobom,
u meni ostavio.
Pa hodam,
sa rupom u grudima.
Imam utisak,
da je toliko velika,
da kroz nju, na ulici,
gospodin iza mene,
pozdravlja komšiju,
koji mu ide u susret.
Osećam,
kako vetar duva kroz rebra,
i suši mi pluća,
steže srce.
Iz kamena,
kamen kroz vene pumpa.
Dok se cela,
od temena,
do tabana,
ne okamenim.
I ostanem u mestu,
ledena i bela.
Ti kada nedostaješ.
Tu ničega humanog nema.
Jer me telo isto boli,
i ako bih ustala,
i kada bih legla.
Na leđima imam tereta,
kao da mi se svetska muka,
navalila cela.
A ovo nedostajanje,
bih na neka tuđa ramena,
prenela.
Kad bih samo znala,
zašto sam jedino na tebe,
sav svoj smisao svela.