Ovčica Mudrić: “Knjige, braćo moja, knjige!”

 

Vodeće ime prosvetiteljstva u srpskoj književnosti, Dositej Obradović, pisac koji je u svojim delima iznosio najbitnije filozofske, kulurne, pedagoške i književne ideje, na osnovu kojih je nastojao da naciju, orobljenu duhovnim mrakom, prubudi i preporodi. Osnivač Velike škole (1808) i prvi srpski ministar, kada bi danas ustao iz groba, ne bi se začudio nad sadašnjim stanjem u našoj kulturi i obrazovnom sistemu. Jer, čini nam se, ona duhovna svetlost za koju se veliki Dositej borio u XVIII veku, ni danas nije našla put do ljudskog srca, uma i naravi. Tehnički i naučni napredak, modernizacija društva nisu potpomogli izgradnju puteva prosvećenosti kojoj ljudska rasa treba da teži.

 

Prilikom jedne posete Muzeju Dositeja i Vuka, na moje veliko iznenađenje, tekstovi koji stoje u vidu oskudnih natpisa na skromnim hartijama na zidovima, ispisanim ćiriličnim pismom, nisu lišeni gramatičkih i pravopisnih grešaka. Ne verujem da su se ovakvi propusti desili, što bi rekao Dositej u brzini i ’itnji. Na moje pitanje ima li kakvog teksta o dvojici velikana na nekom drugom jeziku, možda bar na engleskom, mrzovoljni kustos kojeg je moja poseta prekinula u užinanju i dremci, odgovara:

 

– Što? Mislite zbog stranaca? Pa, ovde ionako dolaze samo studenti i đaci!

 

Knjige, braco moja, knjige! (2)

 

Dositej Obradović je proputovao dobar deo Evrope, boravio je u Italiji, Engleskoj, Nemačkoj, Francuskoj, Austriji, Rusiji i govorio je više jezika, engleski, nemački, italijanski, grčki, albanski.

 

 

 

Vostani, Serbije!

Davno si zaspala,

U mraku ležala;

Sada se probudi!

 

 

 

– Što čine brat naš Razum i sestra Pamet?

 

– Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce!

 

– Što je god novo, čini se prostim ljudma neobično, ako će najpametnije biti.

 

– Ne zna čovek šta je umerenost, niti šta mu je dosta: kad veruje, on ’oće ili mnogo i svašta da veruje, ili ništa.

 

-Najlepša i napoleznija materija ne uveseljava pristojno, ne privlači srce, i ne vozbuždava vnimanije, ako reči nisu jasne, soglasno složene, i po pristojnosti raspoložene.

 

– Što god nije čisto i jasno, ne uveseljava, a što ne uveseljava, ne može pridobiti srce.

 

-’Itnja i skoroća mnogo kvare.

 

-Samo bezakonije i nepravda opustošavaju zemlje, razoravaju gradove, i prestole silnih prevraštavaju.

 

– Mlada je duša podobna mekom vosku: u kakav ga kalup metneš i saliješ, onaki obraz od njega napraviš.

 

– Kaluđeri sami bez prošnje ne mogu živiti; kako je kaluđer mora biti prosjak. Obaraju, zidaju, prave, popravljaju; za sve to prose. Ta i drugi ljudi zidaju i prave, ali ne prose.

 

– Kaluđer, dakle, koji samo kamilavku nosi i crne haljine, i samo se nariče kaluđer i samac, koji se samo ust’ma i slovom odrekao sveta, a delom više traži svet i svetske stvari nego mirski ljudi, i što je jošt najgore, nepravedno ište tuđ trud, znoj i muku bez svake sramote želeći i ištući: ja te ne pitam je li on monah, ni je li on dobri starac, nego je li dostojan poštenim čovekom nazivati se?

 

Autorka: Mirjana Zarić

Fotografije: dositejeva-zaduzbina.rs

Nema komentara

Ostavi komentar