15 avg Ostala bez teksta

Kada se rodiš kao pisac (ili tvoje jagunasto srce odluči umesto tebe da to postaneš), prvo što naučiš bude prihvatanje svega što dolazi. I odlazi.

Da ti život ne isklizne.

I da je trajanje u strujanju.

Da ne mora ništa da se desi, dovoljno je da i to ništa osetiš.

Bila sam mala i sanjala sam san. Ujutro sam ga zaboravila, ali sam znala šta znači: jednoga dana promeniću svet. Nije to bila nimalo čudna, niti velika odluka. Nije to bilo nešto što sam mogla da biram.

A isto – to nije bilo nešto što sam mogla da odbijem: imala sam dovoljno godina da znam da su najvažniji upravo oni snovi kojih se ujutro ne sećamo.

Bila sam mala i imala sam san. Da promenim nebo i razvučem ga drugačije nad svojom glavom. Da rasklopim sreću i ponovo je sklopim – na svoj način.

A onda sam se ozbiljno zaljubila. U Žmua.

(I ostala bez teksta).

Najteža stvar na svetu je opisati čoveka kog voliš.

Čak i ako si pisac.

Posebno ako si pisac.

Možeš beskrajno plesati sa rečima, on će ostati neuhvatljiv. Ti si ta koja je uhvaćena u mrežu savršenih predstava o savršenom čoveku.

Zato sam se trudila da ga slušam, gledam, upijam. I da ne donosim zaključke. Samo tako sam ga mogla spasiti od svojih misli o njemu i biti zaljubljena u njega. U ono što jeste, a ne u ono što bih želela da bude.

Posle prve zajedničke jeseni bilo je jasno da ga boljim nisam mogla zamisliti. Obgrlio me je sobom i sve moje misli preselio na papir. Ponovo sam počela da pišem.

Ako su ti rekli da se dom pravi od cigala, slagali su te. Treba mnogo više od dobro zamešanog maltera da imaš krov nad glavom.

Čak i ako si pisac.

(Posebno ako si pisac.)

Jedan od glavnih sastojaka jeste da sanjaš snove kojih se ujutro ne sećaš.

I da s vremena na vreme ostaneš bez teksta.

Autorka: Srbijanka Stanković

Izvor fotografija: pinterest.com