18 avg Osobe

Mala obližnja crkva je organizovala kurs iz prve pomoći. Najviše iz razloga što turisti i sami lokalni meštani obožavaju odlaziti leti na hladno jezero kako bi utapali svoja topla tela sve dok im ne postane dovoljno prijatno. Kako to obično biva, jezera koliko god delovala mirna mogu u sekundi postati kao vodopadi i prikazati mnoštvo virova koji su željni udahnuti naše najvoljenije.

                                                                           *

Svaki život je vredan, reče časna sestra koja se šetala u krug sve dok nije stala u sam centar prostorije i od svojih ruku napravila trougao koji je delovao spokojno i pripadajuće. Polako gledajući levo – desno izgovarala je usporenim rečima koje su delovale na trenutke čak i melodično: ovde smo da se učimo humanosti i umeću odgovaranja na istu. Svetle oči su govorila između reči. I kad je rekla to isto u tom trenutku pogled joj je bio već uperen u prašnjavi luster koji ni na jedan način nije mogao pripadati toj prostoriji, a prstima od ruke napravila je okvir svojoj bradi. Oko nje su bile skripte, drečavi prsluci, motivacione poruke, fotografije utopljenika i srećnih porodica, tri dušeka na naduvavanje, tri kutije sa crvenim krstom i jedna gumena lutka bez ekstremiteta.

I tokom dugih rasprava o merama opreza kao i posle dosta vežbi dogodilo se nesto neočekivano i neuobičajeno. Poljubac. Pravi poljubac. Vazdušna slatka greška koja nije trebala skrenuti ka tom pravcu. Bio je kao od lepila, kao prvi poljubac: osetljiv, snažan, zdrav i čist, s dozom tačno određene prljavštine i niskih strasti koja se osećala u nozdrvama.

Lutka bez udova, zabačene glave je bila pred njim, i dok se spuštao nespretno do kontura gumenih usana, proplično pravilnih crta usana koje su na sredini imale udubljenje u obliku dugmeta, učinile su mu se nikad lepše. Nikad nešto tako nije video u životu… baš nikad. Bilo je to nešto tako zabačeno i naivno, potpuno, zaboravljeno i nevino. Osećao je neku vrstu obostranog pripadanja, celovitog. Lutka je imala čak i zube, usta koja su se mogla pomerati, oči koje su se zatvarale i otvarale… i stalno je kolutala rožnjačama kad bi je ljudi hvatali za vrat i pomerali tamo – ‘vamo.

Soba puna ljudi se zatezala, sužavala sve dok se nije pretvorila u tri prozora i jedna vrata. Civilizacija, dvadesetiprvi vek, i mrtav kiseonik se taložio po plafonu i prevojima na koži.

Poljubio je lutku! Lutka nije mogla progutati belu otrovnu jabuku nit je u pitanju Pinokio čije se drvo pretvorilo u toplo meso i kožu nakon tog poljupca, ali mogao bih da posvedočim da je ista ta lutka znala izgledati više kao Osoba od svih nas u toj prostoriji. Stvarno je bila prava lutka! Bilo je nečega toplog i uzvišenog u svemu tome. Cela soba je međutim bila zgrožena, uvređena, ponižena, u jednom stanju šoka koji se nije smanjivao. Fuj! Ljubiti neku stvar… Posmatrajući to sve nešto im je kliknulo u glavi, pa su ga pitali: „Jesi li ti uopšte svestan koliko nas sve vređaš tim ponašanjem?”

No, očigledno je taj polaznik bio neka vrsta fokusiranog buntovnika jer se nije iole obazirao kad ga je časna sestra pokušala prisilno odvojiti od lutke. Migoljio se nogama kao riba, gmizao jezikom kao zmija i mlatarao rukama kao ptiče koje uči let. Pomislih u tom trenutku kako je sve to fascinantno, prisustvovati jednom takvom performansu – čak i da je rezultat preterane lucidnosti, nije ništa manje od pravog blaga.

Soba se sve više sužavala i bilo je puno krvi. Jezici su se migoljili, vazduh je izlazio kroz zube u podsmeh, pretvarajuči ga u jak smeh koji je odzvanjao akustičnim prostorom, mišići su se grčili i pretvarali u grbe, nežne i sofisticirane oči su se bečile u sve izražajnije i crvenije..

Svako bi pomislio kako su čoškovi namenjeni samo paucima, međutim, momak se ponovo oteo od časne sestre i kleknuo kod lutke… milovajući je po glavi, gledajući u časnu sestru priupitao ju je da li postoji mogućnost da je odvede kući. Časna sestra ga je dočekala širom otvorenih očiju, dodirivajući kažiprstom gornju usnu, sa siluetom koja je sa svim svojim senkama poručivala – pobogu, i to tek tako, kao da nije reč o muškarcu.

Autor: Vladimir Kovačević

Priča „Osobe“ je posebno pohvaljena na konkursu „Sloboda“

Fotografija: weheartit.com