07 dec Osoba koja inspiriše, Katarina Gaj: „Veruj mi, upoznaćeš ljude koji će najviše voleti upravo te stvari koje najviše mrziš kod sebe.“

Katarina Gaj je po zanimanju profesor engleskog, ali, ujedno, i osoba sa bezbroj ili, kako sama kaže, „72 hobija i svi su superiška“. Pored već dobro poznatih stripića o avanturama Đoleta, Kordelije, Mijua i Kaće Gaj, upoznaćemo se i sa njenim drugim hobijima, sa stvarima koje joj život čine lepšim, sa onim što joj se u životu izdešavalo, jer je, jednostavno, maštala i, naravno, sa razlozima zbog kojih sebe vidi kao crnu ovcu.

Ništa nije fuj kad ima roze mašnu i sat-dva dnevno za lepši dan…

Sve je dobro kada imaš makar jednu stvar koja te uveseljava. Uhvatiti se za nešto trivijalno, poput roze mašne, samo predstavlja, po mom mišljenju, način na koji se boriš sa svakodnevnim razočarenjima. Moja roze mašna bila bi kreativnost. Sve je mnogo lakše ako odvojiš sat-dva dnevno i nešto napraviš, šta god. Lepo je stvarati nešto što te uveseljava. Svakako je bolje od gledanja TLC-ja.

Crno – belo ili u boji…

Kada sam počela da pravim stripiće, mislila sam da je u pitanju najobičnija glupost koja mi služi da ispunim vreme. E sada, moji stripići to i dalje jesu, samo što ih bojim i trudim se da liče na nešto.

Kaća+Miju, Dule+Kordelija = …

Miju je svako jutro na meni, ispod ćebeta, pored mene. Ne spava bez mene, ne jede dok je ja ne gledam, ne pomera se dok je mazim, obožava me koliko i ja nju… Dule je sakupljao guštere, imao ih kao ljubimce. Iz nekog razloga Kordelija njega obožava, kao i on nju. Kordelija nije kao Miju, ona ne voli da se mazi ili gnjavi, osim kada je Dule u pitanju …

Stripići na engleskom…

Ne znam, dosadni su mi ako su na engleskom, nije mi dovoljno zanimljivo, nekako me i užasno zamara da ih prevodim, ne znam zašto, ali baš mi se dopada da budu na srpskom…. Popravio mi se i srpski pravopis, to mi se mnogo dopada – naravno, ima tu još dosta posla…

„Bez mašine za sudove se može” i „Krembilni jednorozi”…

Krembilni jednorozi i mašina za sudove su alegorije. Jednorozi predstavljaju prihvatanje onih drugačijih od sebe. Iako ti možda deluju kao „samo krembilni jednorozi”, uvek tu ima još mnogo toga, niko nije samo jednolična struktura, svako ima u sebi raznolikosti, dobro i loše, svi smo mi prošarani različitim „krembilnim jednorozima“. Mašina za sudove predstavlja ideju da se posvećuješ nečemu (novčani kredit), a to nije lako. Treba se posvetiti nečemu i ne promeniti mišljenje… to je sve samo ne lako.

Mašta, draga…

Da, odrastala sam kao crna ovca, debil koji ume samo da crtka, kao neko ko je uvek ispadao glup zato što je zamišljen i iz istog razloga, zamišljenosti, kao neko koga su dva puta udarila kola, jer ne gleda kako prelazi ulicu. Zapravo, drugi put me je udarila milicija sa plavo-belim kecom i posle su mi milicajci kupili čokoladu, čokoladu sa rižom. Taj stripić možda treba da ukaže i na maštu kao jaku silu i nešto što ima moć i nije samo odgovorno za to što izgledaš kao debil ili što te udaraju kola.

Na internetu i na ulici…

Hmmm, da. Drugačiji je odnos ljudi na internetu i uživo, mada, opet, desilo se i da ne bude razlike. Desilo mi se da, kada se upoznamo, budu identični kao na internetu.

Molim Vas, pričajte sa svojim Balvanima ili Nosem, mnogo je zanimljivije i lepše…

Ja radim sa mladim ljudima. Mislim da svako ko ima 30 godina i ko je zaboravio koliko je teško biti u tim godinama treba da se podseti. Ljudi moraju biti pažljivi, pogotovo na internetu. Moja situacija bila je da me je žena mojih godina, dakle žena u kasnim dvadesetim ili ranim tridesetim, javno ismevala pišući da sam debela. Ne znam šta da mislim o njenim postupcima, mene to više ne dotiče, jer sam se ostvarila kao osoba, a opet, činjenica da ona misli da mene to dotiče ipak pokazuje: pod jedan – njenu nesigurnost, a pod dva, još važnije – činjenicu da žene treba da se osećaju povređeno zbog reči „debela”. Prva stvar koja mi je proletela kroz glavu jeste – zaboga, ko još nekome govori: „Nja, nja, debela si! Ružna si!“, kada prođe dvadeset i petu? Takođe, u tom periodu, meni je pukao zub, i to prednja dvojka, nažalost, i ja sam o tome pisala i crtala i ono što me je najviše razočaralo jeste – pa zašto me nije nazvala krezubom? Pa to je tako propuštena šansa za „prozivanje”, jer sam realno bila više krezuba no debela. Na kraju krajeva, debele noge, mršave noge, male oči, neravna leđa – nije bitno, imaš to što imaš, guraj dalje! Veruj mi, upoznaćeš ljude koji će najviše voleti upravo te stvari koje najviše mrziš kod sebe. Neke stvari ćeš promeniti (dobiti novi zub, smršati, zategnuti se, ugojiti se), a neke zavoleti. Nekako sve to postane sporedno kada pređeš te gadne tinejdžerske hormone. Trebalo bi da prođe. Očigledno, neki ljudi zauvek ostanu na nivou neiživljene dece, ali na nama koji to nismo ostaje da ih samo izignorišemo, kao što inače radimo i sa malom decom kada drame i vrište samo radi privlačenja pažnje.

Hobija nikad dosta! Nakit i fotografija…

Ja mislim da imam, iskreno, 72 hobija. I mislim da su superiška. Što više – to bolje.

„Happyland” i „Happyland School”…

„Happyland” je školica engleskog jezika u kojoj radim i u kojoj sam provela najveći deo svog života. I to je za mene najlepše mesto na svetu.

Saradnja sa „Femixom”, žensko stvaralaštvo…

Sa „Femixom” sam nekoliko puta saradjivala, naravno da mislim da je važno žensko stvaralaštvo, kao i svako drugo. Ja sam okružena sve samim ženama koje su sposobne i stalno nešto rade i prave, te mi je ono sasvim normalno…

Osećam se kao crna ovca, jer…

Osećam se kao crna ovca zato što stalno negde ne pripadam. Ali, sada mi je to OK, ukapirala sam da nisam crna ovca, nego sam samo tip osobe koji ne voli nešto mnogo da izlazi i da se druži (mislim, naravno, u granicama normale – imam ja prijatelje, ne brinite, ne družim se samo sa mačkama).

Sanja Janković