20 apr Osećajnost pod drugim uglom

Pitam se, da li ja to nisam nimalo porasla kad se opet i iznova, u krug, pa po stoti put osvrćem na jedno te isto pitanje o patetici. Piše mi koleginica, vojvođansko mirno uzburkano srce, živa jedna čežnja upakovana u ženu – ne mogu da ostanem ravnodušna kad vidim da ti neko kaže da si patetična. Ne mogu.

Ja mogu. Mogu. Moram.

Nemamo svi iste lenjire i uglomere za život.

Na primer, Tijana duboko veruje da sam videla kolibrija u bašti. Brankica kaže da ne voli kad sam tužna. „Ti to čak ni ne znaš da radiš.“ A neka tamo nepoznata žena koja me nikad nije videla, nikad ruku pružila, napisala mi je: „Bože, dragi, patetike!“, jer sam napisala da volim svoje dete.

– Možda to i jeste patetično, a?

– Šta, ljubav?

– Ne, nego ovo što ja pišem. Gledaj, sad ću opet nešto patetično da kažem, ali… Ma nema veze… – Kaži, ‘ajde sad.

– Pa… Ja se stvarno izvrnem naopačke u većini slučajeva kad pišem. Ogolim se bez mere. Kao da…

– Kao da šta?

– Pa šta znam. Draže mi da kažu da sam patetična, nego borbena. Oštra ili ljutita. Zmaj žena i ti fazoni. Neka sam ja kilava kilavica.

– Ooo, nisi ti kilava kilavica, veruj mi. Da jesi, ne bi slovo jedno napisala.

Ne smem mnogo da pišem o svojim slovima. Nisu sva umetnička. Ima dana kad pišem o sredstvima za dezinfekciju, pa o opadanju kose, pa šta znam, o načinima da stekneš neke lepe i korisne rutine u samoizolaciji. Praktičnog ludila nikad dosta, zar ne?

Rasplačem se zbog filma. Rasplačem se zbog života. Nekad kažem, nekad pokažem, a najčešće napišem. Meni deluje kao da je osećajno. Verovatno se pod nekim drugim uglom ocrtava kao patetično. Život je ponekad obično pozorište senki. Tu je na trenutak, veličanstveno u svojim značenjima, ali je dovoljno da uključiš ili isključiš svetlo pa da postane jasno – sve je iluzija. Sve je kratkog veka.

Meni je važno da ga osetim dok traje.

Nema veze što je patetično kad nestane.

Ne smem da pišem u svoju odbranu. Ono kao šta sam studirala, šta sam sve pročitala, šta mi je pomerilo koštanu srž u kičmenoj moždini. Odmah ja tu mislim, reći će, pravi se važna. Neću da kažu da se pravim važna.

– A zašto da se ne praviš važna? Svi se na ovom svetu prave da su važni!

– Meni ne treba da se pravim. Meni treba da to budem. Ne moraju to svi da znaju. Hoću ja da znam i tako još poneki ljudi koje volim i koji me vole. Bitnije mi je da me osete. Znaš? Ne treba mi da mi neko piše hvalospeve, književne kritike, ništa, ništa… Samo osećaj.

– Samo osećaj…

– Neko je skoro rekao preda mnom kako tumačenje književnosti ne sme da se svede na doživljaj, a nešto se u meni tako naglo pobunilo da mi se jezik vezao u čvor. Samo sam ja budala koja ne ume da odbrani svoj stav u pravom trenutku.

– Pravih se reči uvek kasno setim…

– E to.

Nismo više razgovarali o mojim nedoumicama. Malo malo pa ja skliznem u sebe. Mislim na sve te živote i svetove koji žive pod nekim drugim uglom. Nekom je otvorenost hrabrost, nekom je patetika i slabost. Drugačije se osećamo.

– Moram još samo ovo da ti kažem.

– Kaži.

 – Nisam ljuta što smo drugačiji. Samo bih volela da se češće otključavamo za druge.

– Pobogu, zašto, pa to je patetično!

Autorka: Srbijanka Stanković