04 mar    Opominje priča, zapiši me!

Kontempliram ja tako na klupici u parku ispod drveta, odmaram od čitanja, razmisljam o misterijama univerzuma i kako je zapravo priroda savršeno lepa u svakom periodu godine, a ne samo u jesen kada je najviše volim.
Jedem integralno pecivo sa spanaćem i istim hranim golubove i vrapce koji su se u neznanom broju sjatili oko mene. Čoveče i oni vole integralno!

Otac devojčici na drugom kraju parka viče: “Mina vidi koliko golubova! Vidi! Dođi! Hajdemo kod   njih! ’’

Njihovo približavanje mi ne remeti koncentraciju i prijatno iznenađena sopstvenom sposobnošću ignorisanja nastavljam da hranim ptice. Devojčica trči nama u susret. Cereka se i vrišti. Moje jato polako se raspršuje, što zbog malog goniča golubova, što zbog integralne kifle u nestajanju.

 Mislim tako, eto, šta je prolaznost, i kifle je bilo sad je više nema.

U dubokim mislima o večnom nestajanju, ničim izazvano i potpuno neočekivano, otkine se dobar komad grane sa drveta i zvizne me pravo u glavu.

 Lupi me svom jačinom u teme (ne bas u sredinu, malo više u stranu, levu, ka levom uvetu).
Dete ne prestaje da se smeje, sada još više, još jače. Zvoni park , a ja se trljam po bolnom mestu.
Golubovi su svi odleteli.
Otac se smeje zajedno sa detetom.
Ja začudjeno napuštam klupu i mislim da sam fizičar (ili Njutn barem) , mogla bih kakav zakon izmisliti.

Ovako, kao pisac u pokušaju, još jednom zapisujem priču.

Autorka: Marija Nikolić

Fotografija: favim.com