21 feb Opet kreće…

Radovaću se ovom proleću.

Prošlom nisam.

Nije baš uvek onako kako hoćemo, i kako zamislimo. Taman pomisliš da je došlo vreme da se malo prodiše, udahne i izdahne na miru, ali ne. I možeš da se pitaš do sutra – zašto? Džaba. Ne misliš valjda da si toliko širok, da možeš da razumeš sve te zamršene zakone. Manje zakone prirode, više zakone društva. Pomiriš se sa tim da si mali, sitan u odnosu na sve to što te okružuje i nosi. Jedina utešna stvar je da niko od nas, gomile živućih lutaka, ne dolazi na ovaj svet pripremljen, sa how to – uputstvom. Lelujamo, kako ko zna i ume. Nema neke posebne filozofije, u vezi sa tim. Skočiš, pa kažeš hop, ili kažeš hop, pa skočiš.

E sad to što, ma koliko bio svestan jednostavnosti – i gradiš, i rušiš, i stvaraš, i uništavaš, i pružaš,  i crpiš, i dovlačiš, i odbacuješ, to što komplikuješ, ugledajući se na to kako drugi, ili baš obrnuto, buntovnički suprotno od drugih radiš, to je već tvoja stvar. Naša stvar je što se toliko umaramo detaljima, prolaznim i nametnutim. A ponekad bi tako seo, odmorio, zažmurio i udahnuo nešto vrednije od smoga i bola, koji svakodnevno konzumiraš. Neki slatki vazduh mira i spokoja. Ali nema. I šta ćeš onda. Pa navikneš se, valjda. Nije baš uvek onako kako hoćemo, i kako zamislimo. Priznaš. Pomiriš se sa tim. I ne vraćaš se više detinjim maštarijama – ukusni vazduh! Pf, nije nego. Da nećeš možda parče čokoladnog vazduha, ili sa ukusom jagode? Koješta! – brecneš se na sebe, u trenutku kada prođe taj lucidni momenat, u kom je bilo moguće nemoguće. Stvarnost čeka! A njeno lice nije jedno od nasmejanih.

Ili možeš da se ne navikneš, pa da se, tako nenaviknut, dovijaš na razne blesave, i manje blesave načine, da pronađeš taj kutak, to samo tvoje izvorište sladunjavog vazduha i mirisne tišine. To tek nije lako. Ali ima svoje čari. (Ej, Stvarnosti!) Razvući ćeš ti taj osmeh, meni da se mrštiš, nećeš!

I tako. Levitiraš, kako koji dan. Čas si pun života, čas posustaneš pod teretom. Stvar  trenutnog raspoloženja.

I prolaze tu neki neshvatljivo dugi dani, okrnjeni meseci, i po koja potrošena godina. Odu u nepovrat neki februari, avgusti, i novembri. Prođu i jesen, i zima. Provuku se tako da ih nisi ni primetio. Zamagle ti fokus neke sitnice, ili znatno veće, teže… teške situacije. I propustiš dobre stvari, a nisi tako hteo.

Da propustiš proleće? Ma šteta, stvarno. Nemoj. Ja isto neću.

Volim proleće. Nosi nadu.

Autorka: Zvončica

Foto: pinterest.com