12 nov Ono kao, zauvek

Već par dana razmišljam o jednom tekstu. Autorka tvrdi da ljubav traje 18 meseci. Kaže, tako su rekli neki mnogo opasni psihološki proračuni. Razumem ja da su psiholozi pametni ljudi – uvek nešto zapisuju, pročitali su pola biblioteke, beli mantili im pružaju autoritet, nose lepe cvikere i uvek su ozbiljni. Nisam ja od juče, gledala sam filmove. Razumem i da oni mogu da prodru u tvoj um i da vrlo lako zaključuju koje pilule treba da piješ. Kažu da im je dovoljan samo jedan razgovor ili recimo, detinjstvo, odnos sa majkom i bam – u kartonu ti nečitkim rukopisom ispišu neku strašnu dijagnozu. Sve je to meni jasno.  Nije mi jasano zašto zaboga, 18 meseci?

Pošto je stvar bila alarmantna i delikatna, okrenula sam svog najboljeg prijatelja:

– Da te pitam, je l’ ti misliš da ljubav ima rok trajanja?

– Je l’ ti to mešaš opijate i pivo od ranog jutra?

– Pročitala sam neki tekst koji mi se ne sviđa. Mislim, sviđa mi se da verujem da postoji neko, iza sedam gora, mora and so on, and so on, ko je napravljen samo za tebe. Ono kao, da se volite zauvek.

– Ako treba da se sretnem sa tom nekom, bolje bi joj bilo da je iz Portugala. Jebe se meni za zauvek. Samo da je iz Portugala, da bude onako vatreno, da ne zvoca i da se puno smejemo.

– Ne razumeš. U tom tekstu piše da ljubav traje 18 meseci.

– Ako Portugalka ima velike grudi, mogao bih da izdržim i duže od osamnaest meseci.

– Zbog grudi?

– Tako je! Grudi su ljubav.

Sa mojom Tufnom sam  se složila da autorka meša ljubav i zaljubljenost. Da posle 18 meseci leptirići napuste stomak, nevezano za to da li si dobar domaćin i koliko ih lepo hraniš.

Asku je pogodio ovaj tekst, pa je onda počela da gađa Žmua rečima: „Šta ako prestanem da budem interesantna ili nikad ne naučim da peglam? Tad ćeš prestati da me voliš?“ Razumem je, u bračne vode je uplovila bez stomaka. Ponudila mu je samo esencijalne stvari: osmeh, srce, reči i  da će mu uvek kuvati čaj sa ukusom zagrljaja, kako bi ga utoplila.

Ne znam kako bi psihijatri ocenili stil Askinog plivanja. Znam da se odlično održava na toj vodi i da je Žmu njeno veštačko disanje, duže od 18 meseci.

Ne znam kako bi psihijatri ocenili stil mog plivanja do tih sedam mora, gora, and so on, and so on, do te osobe koja je napravljena samo za mene.

Koja će umeti sa mojim leptirima i rukama.

Koja me nikada neće ostaviti onako na pola, već će znati da me dovrši, kao najsočniju čokoladu sa dosta fila.

Koji će mi leći na stomak, kao punjena pljeskavica posle ponoći.

Koja će umeti da pleše sa mnom po kafanskim stolovima i da halucinira od prekomernog korišćenja domaće rakije.

Koja će jednom izroniti iz ovog mog patetičnog bazena, ispunjenog romantičnim vizijama, pijanom simbolikom i rečenicama na koje je ljubav stavila tačku. Da neće znati da broji – mesec, sutra, orgazam, zagrljaj i granice.

Izroniti, tek tako, u vidu krvi i mesa i osporiti onaj tekst u kom ljubav ima rok trajanja.

Uz ljubav, bre, sme da stoji samo ZAUVEK.

Autorka: Tijana Banović

Fotografija: Miloš Ljubičić